четвртак, 27. фебруар 2014.

Поетика језика

Када неко течно говори свој или страни језик, то се сматра врхунцом језичког домета појединца, у најмању руку, када је у питању изражавање. Сама реч „течно“ буди у нама асоцијацију на воду која тече, односно која се креће елегантно и која заобилази све препреке на путу до циља. Каже се и „флуентно“, што опет побуђује идеју да се нешто креће савршено, „као по лоју“.


Када се језик усваја, он се „ломи“, тј. подразумева се његова претходна ригидност која је била препрека течном изражавању и која је мисли појединца држала у својеврсном кавезу.

Уметност говорништва, односно реторике, заправо је умешност говорника да складним ритмом граматички правилног говора испрати ток мисли самог слушаоца, релативно га омами речима које прате смислено смењивање концепата у октавама и акордима подсвести, чиме готово да хипнотишу слушаоца. Зато су добри говорници увек били на цени и на политичкој сцени, јер је опчињена маса њихова резонантна кутија, па се одјек њихове „музике“ далеко чује.

Постојање народског говора и дијалеката такође иде у прилог флуидификацији језика. Најслађе псовке су оне изговорене из душе, а оне су често народски сажете и најчешће не спадају у корпус стандардног језика.

Свака ситуација се може описати речима, под условом да се иста разуме. Али није сваки опис „из душе“. Некада је потребан онај зачин локалног, народског, да би нама лично нешто било баш потаман и баш онако како га сами доживљавамо. Некад нам страни језик није довољан јер „губи у преводу“. Некада нам наш језик није довољан, јер не садржи онај танани слој значења који позната страна фраза у себи носи. А некада једноставно слегнемо раменима јер нам фали свака реч. Или разумевање.

Све се може превести са једног језика на други. Битно је само да се разуме оно што се на изворном језику жели рећи. Да би се нешто превело – да не кажемо „добро превело“ јер сама реч „превод“ би требало да буде еквивалент извора – потребно је боље познавати страни од свог матерњег језика. У ствари, ово није потпуно тачно. Подразумева се да матерњи језик познајете толико добро да једноставно не можете погрешити у изражавању. То, међутим, јесте опасна претпоставка која се у пракси ретко показује исправном.

„Намучен“ превод, који физички замори читаоца, а чије разумевање фигуративно личи на силазак робота крутих удова низ степенице неједнаке висине, чији су поједини степеници окрњени или на којима се налазе крупни остаци камена и ситног шљунка, натераће читаоца да потпуно одустане од разумевања – као што ће и јадног робота натерати да се стропошта низбрдо, а слушаоца оставити закуцаног у препреку коју је креирала морфолошко-синтаксичко-граматичка дисхармонија.

У музици постоје акорди, у језику постоје колокације (речи које иду једна с другом); у музици постоје хармоници, у језику граматичке структуре; у музици постоје ноте, у језику појединачне речи; у музици постоји ритам, у језику постоји ритам.

Ритам језика се осликава у паузама, које се у писању изражавају знацима интерпункције. Као што је у музици ритам песме битан за целокупан доживљај песме, тако је и у језику ритам битан за општи доживљај онога о чему се говори. Садржај је тек на другом месту. Када слушате неку песму, њен текст има секундарну важност. Често и не знамо о чему се у песми ради, али је свеједно певушимо. То је хипнотички ефекат изражавања, који се постиже само уколико погодимо прави ритам – ритам који је у складу са фреквенцијом на којој ми функционишемо и размишљамо. То објашњава разлику у музичким укусима, као и у ефектима које на различите људе оставља исти текст. Некима текст остане у другом плану јер им је пријемчљив начин излагања, а другима текст падне у први план јер им ритам излагања испада из фреквенције на којој га упијају без размишљања.

Моменат у коме се искочи из ритма, односно фреквенције слушаоца или читаоца, представља моменат својеврсног „буђења“ из хипнотичког стања и постављања питања – „Чекај, о чему се овде уопште ради?“, „Шта хоће да каже?“, „Шта ово значи?“ У екстремном случају, долази до потпуног искључења и тада порука не допире до онога коме је намењена. Тада ритам постаје непожељна бука.

Приликом изражавања, важна ствар је и дужина мисли – колико су реченице или њени поједини пасуси дуги. То омогућава лакше варење садржаја.

Тиме се постиже усмеравање пажње.

Ако се, пак, вратимо народном стваралаштву и песмама које су у свим културама преношене с колена на колено, приметићемо да их све одликује одговарајући ритам који успева да уљуља слушаоца и да му се усади у памћење, те да се тако и преноси са једне на другу генерацију. Такође, карактеристичне су неке просте, готово примитивне стилске фигуре, попут алитерације или асонанце.

Дела написана смишљено, уз употребу горе наведених стилских фигура, без обзира да ли је реч о поезији или прози, дуго живе и препознају се као ремек-дела.

Вожња ролеркостером други је пример добро написаног или изговореног текста. Постоји много екстремних ситуација, али се до њих долази глатко, линијама које поштују законе физике, без каскада, цецања или искакања из колосека. Такав текст садржи успоне и падове, непредвидљиве обрте и равне делове, узбуђење и очекивање узбуђења, као и адреналински доживљај који настаје када читате сушту суштину и тајну коју вам текст открива. Реакција може бити физиолошка.

С друге стране, уколико ћемо говор поредити са музиком, онда је џез најбољи пример. Непредвидљивост, али схематизована непредвидљивост, оно је што одликује комуникацију међу људима. Џез је импровизација. То је и језик. Џез је узбудљив. Прича са људима зна да буде узбудљива. Џез зна да прерасте у досаду, а тако и прича саговорника.

Писац новог садржаја, без обзира на то да ли се ради о роману или о техничком упутству, заправо је пандан композитору. У супротном, он је ништа друго до обичног шкрабала. Ако је текст добро написан на изворном језику, под условом да га ваљано разумемо, требало би да га једнако добро и преведемо на свој језик – поштујући поетику и ритам свог језика. Не заборавите на читаоца коме је тај текст намењен и ставите се у његов положај када преводите сваку реченицу.

Поред тога, дајте себи слободу одступања од текста. Негде је то мање, а негде више дозвољено. Песма „Лорелај“ Хајнриха Хајнеа у преводу Алексе Шантића дивна је и на српском, као што је на немачком, иако су многе речи промењене. Међутим, ритам и атмосфера оригинала су задржани.

Не постоји непреводиво. Постоји само неразумљиво.

Нема коментара:

Постави коментар