понедељак, 24. децембар 2018.

Преводилац у затвору [ФОТО] [ВИДЕО]


Даглас Копланд је рекао „Живимо у свету све више и више састављеном од шопинг центара и затвора.“

Кажу да се човек никад не може навићи на звук затворске капије која клизи по шинама и затвара се са треском након што уђеш у круг. Први дан у затвору је врло освешћујући, осећај физичких ограничења је стално присутан, а оно што ме је запрепастило је изузетно коректан однос и осећање мећусобног поштовања између осуђених лица и радника система. Цело време сам имала благу адреналинску трему, обзиром да сам се први пут нашла у затвору, али и осећај да су ти зидови и решетка нечија свакодневна стварност. Живот - и за осуђена лица и за запослене.

***

Интернет је чудо које повезује људе који се можда никад не би ни упознали у стварном животу, које можда никад нећемо ни упознати (што у овом случају не би било лепо), а за које нам се чини да их изузетно добро познајемо. Међутим, то је само варка, јер толико тога не знамо.

Тања Граховац, преводилац чији је животни и професионални пут вредан екранизације, провешће нас кроз кривудаве ходнике живота - и смрти. Порасла и прошла рат, од Босне преко Србије и Косова и Метохије. Држи живот чврсто у својим рукама и показује нам да снага духа побеђује и надвладава све.


Тања, замисли ову страшну ситуацију: налазимо се у лифту с милион људи који у исто време постављају исто питање – Реци нам нешто о себи. Дај нам тај насушни elevator pitch који си годинама припремала. Мук. Све очи су на теби. И ти почињеш...

I talk for a living, I run, read, travel and cook. That’s about it! 

(Сад ћу вам своје преводилачке квалитете ставити на располагање. Дакле, Тања каже на чистом енглеском: Кроз причу зарађујем, трчим, читам, путујем и кувам. То је то!)

Ово је било кратко, али... ефикасно! Нисмо ни до првог спрата стигли. Спремна си и за ситуације кад неко дериште у лифту притисне СТОП тек што је лифт кренуо. 

Када си одабрала да се бавиш превођењем? Када си знала да је то твој позив?

Преводилачки позив је одабрао мене, а не ја њега. У октобру 1995. године сам почела да студирам енглески језик и књижевност на Универзитету у Бањалуци који је био најближи мом родном Јајцу са намером да постанем музички новинар. Узор ми је била новинарка Јадранка Јанковић која је живела живот из снова, по мом тадашњем мишљењу, путовала је по свету и правила интервјуе са хеви метал бендовима. Још у средњој школи сам у ратом захваћеном Јајцу имала своју радио емисију Металоманија и редовно извештавала (ратом напаћен па тако за музику апсолутно незаинтересовн народ) о светским музичким дешавањима те интервјуисала припите чланове локалних рок бендова у тој својој радио емисији. 

Металика, мој добар другар.

Рат је помео моје тинејџерске планове, а из Јајца сам избегла са породицом и пријатељима (и кућним љубимцем зецом) у септембру 1995. године. Родитељи и млађи брат су отишли даље да траже смештај и посао, и скрасили се у Брчком где и данас живе, а ја сам остала код пријатеља у Бањалуци да студирам, са 2 кофера и 100 дојче марака. Тада је то било пуно пара.

Прва година студија је почела у рату који се завршио потписивањем Дејтонског споразума током мог првог семестра студија, а прве снаге мисије Уједињених нација долазе у Босну већ у јануару 1996. године. На наговор тадашњег дечка одлазим на тестове и интервју на свој рођендан, у јануару 1996. године, и то врло невољно јер нисам хтела да запоставим студије.

Какав је био твој преводилачки пут? Кроз које трње си прошла и да ли си стигла до звезда?

Крајем прве године студија, од маја 1996. године добијам посао у мировној мисији УН, прво у Бањалуци а од 1998. године у Брчком. Од почетка 2. године до краја студија сам била онај студент који увек касни на предавања, у амфитеатар упада са путном торбом, учи кад стигне, радила сам у сменама, испите сам спремала у полицијским станицама и патролама, Шекспира сам читала у ноћним сменама и једва сам чекала да дипломирам па да се поштено наспавам. 

Дипломирала сам 2000. године прва у генерацији, имам у индексу свега, од шестица до десетки јер ми оцена није била битна, био ми је битан испит мање. У мировној мисији Уједињених нација у БиХ  сам остала до 2002. године са краткорочним тезгама за ОЕБС БиХ и посматрачку мисију ECMM (European Community Monitoring Mission). У међувремену сам дипломирала, положила испит и стекла печат судског тумача за енглески језик за Дистрикт Брчко

У септембру 2002. године одлазим на Косово у УН мисију као међународни цивил и преводилац за српски језик и вођа тима међународних преводилаца УН судства и тужилаштва за Пећ где остајем до 2005. године. На суду сам преводила консекутивно а на сваку изговорену реч српског језика, из галерије у суду су ми упућиване клетве и псовке. У то време, осим мене и монахиња у Пећкој патријаршији, у Пећи није било Срба. Живот су ми више пута спасиле моје две колегинице и другарице, Мандета и Мерита, које су ме склањале код себе и спавале код мене у време немира, демонстрација итд. У немирима широм Косова у априлу 2004. године сам евакуисана у италијанску базу надомак Пећи.

На Косову и Метохији, Мисија УНМИК-а

Од 2005. до краја 2011. године радим на (државном) Суду БиХ, на суђењима за предмете ратних злочина и организованог криминала, где могу рећи да сам испекла занат симултаног преводиоца. Радила сам у највећој и најстручнијој преводилачкој служби у држави, спознала неке истине о рату и ратним дешавањима, доживела и поделила много дивних и тешких тренутака са колегама преводиоцима у кабини и стекла сјајно радно искуство и, што је највредније, доживотне пријатеље.

У то време уписујем и постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, магистериј из међународних односа, где сам тезу на тему „Србија између НАТО и Русије“ одбранила код покојног проф. др. Предрага Симића 2014. године.

Сходно мом личном животном плану, 2011. године прелазим у Београд. Од тада радим на Твининг пројектима а истовремено сам радила и као преводилац и лектор за НИС (од 2012. до 2015. године). Учим језике, ширим базу приватних клијената, а 2015. године стичем и звање судског тумача за француски језик. Осим француског, лепо сам савладала шпански и португалски, а све језике одржавам и унапређујем књигама и филмовима. Недавно сам почела да обнављам италијански који сам почела да учим још на Косову и немачки (на затворском пројекту радим са Немцима, Аустријанцима и Финцима) који ми баш тешко иде.

Кабина Палате Србија - отварање пројекта

Опиши нам један твој обичан дан.

Задњих годину и по дана радим на Твининг пројекту „Унапређење капацитета затворског система Републике Србије“. Пројектна канацеларија се налази у једном од три највећа српска затвора. Типичан дан у току експертске мисије се састоји од целодневног превода за два стручњака који обучавају домаће раднике службе за обезбеђење, третман и здравствену заштиту лица лишених слободе. Некада радим са Тур Гајд (Tour Guide) опремом али углавном преводим консекутивно. У паузи за ручак обично обилазимо производне и смештајне капацитете затвореног режима затвора. После тога, ако ми остане снаге и времена, радим писане преводе са истог пројекта. Немам времена за приватне тезге, осим за пар најдражих клијената које немам срца да одбијем.

Након посла, попијем кафу и поједем мало црне чоколаде и следи мени најдражи део дана. Патике на ноге, Гармин сат на руке и излазим на тренинг. Истрчим 8, 10 или 15 км дневно, у зависности од плана тренинга који мој тренер пажљиво осмисли и прилагоди мени и мојим обавезама. Тренутно се припремам за свој 11. маратон у јануару 2019. године на Сицилији а најбоље досадашње време ми је 3 сата и 54 минуте на маратону у Новом Саду 2015. године, које сам поновила 2017. године на Берлинском маратону. Прошлу годину сам завршила као 24. маратонка у Србији а надам се да ћу тај пласман поправити у наредном периоду.

Трчи Тања, трчи!

Шта радиш кад ништа не радиш?

Трчим, кувам (све, од наших традиционалних јела до јела италијанске, азијске, Cajun, fusion кухиње), трчим, учим језике на апликацији DuoLingo, путујем, трчим, дружим се са децом у фамилији и учим од њих доста, трчим, you get the picture

Опиши нам полако свој први дан у „затвору“. Верујем да после свега што си прошла на ратним подручјима, затвор дође као оаза мира, али ме интересује тај први дан у затвору, сусрет са затвореницима (ако га је било), твој лични осећај док си ходала затворским ходницима/просторијама.

Домаћи и страни стручњаци кажу да се човек никад не може навићи на звук затворске капије која клизи по шинама и затвара се са треском након што уђеш у круг. Први дан у затвору је врло освешћујући, осећај физичких ограничења је стално присутан а оно што ме је запрепастило је изузетно коректан однос и осећање мећусобног поштовања између осуђених лица и радника система. Цело време сам имала благу адреналинску трему, обзиром да сам се први пут нашла у затвору али и осећај да су ти зидови и решетка нечија свакодневна стварност. Живот, и за осуђена лица и за запослене.

Помислила сам колико сам размажена да могу да скакућем са пројекта на пројекат и не размишљам да неко ради много тежи посао по 30 или 40 година. Исто тако, осеђај да је неки сплет несретних околности једино оно што дели мене од затворског живота чини да се човек запита и стално преиспитује шта би радио да доспе једног дана у затвор.

Тако, где год да идем у обилазак затвора, ја размишљам чиме бих се бавила да сам осуђеник у том затвору. У Бремену у Немачкој бих могла лепо да трчим, имају фину стазу од тартана и теретану, у наким нашим затворима бих тражила да радим на узгоју животиња и тако. Човек ваљда покушаваа да изнађе начине да преживи, у свим ситуацијама. Ваљда нас то одржава.

Верујем да постоји сврха и разлог сваког нашег искуства као припадника људске расе на овој планети. Први дан у затвору сам била знатижељна да што више сазнам, опрезна да се понашам у складу са кућним правилима, дирнута оним што сам видела и захвална на указаном поверењу послодавца и прилици.

Да ли имаш посебну анегдоту или анегдоте из посла у затвору?

Немам анегдоту, али има дивних примера осуђених лица који су невероватно талентовани за уметност. На зиду имам уље на платну заљубљеног пара, на киши под дрворедом, које је насликао осуђеник који служи 35 година затвора за тешко убиство. Када сам га видела са кистом и платном у соби за слободне активности у Забели, управо је завршавао слику Патријарха Павла. Људски дух је непобедив.

Пре годину дана смо били у посети аустријским затворима. Пар недеља пре пута, на тренингу у Нишу паднем са бицикла и сломим леви лакат. Одлазим у Беч на низ посета затворима и састанака на нивоу Управа за извршење кривичних санкција. Ја сам леворука, прву играчку у животу сам узела левом руком, тако да на састанцима у консекутивном преводу белешке хватам како тако левом руком на којој је гипс до рамена на опште чућење Аустријанаца који су нам указали дивну добродошлицу. Најтежи су ми били пословни ручкови а и дан данас страхујем када видим бечку шницлу коју је немогуће резати и јести једном руком. На сваком ручку Миљан, психолог из КПЗ Ниш ми је тако резао шницлу на комаде да могу да једем.

У посети највећем и најстаријем бечком затвору Јозефштату, на ручку смо у кантини и служе нам, наравно, бечку шницлу. Долази радник кантине, осуђено лице и обраћа нам се на чистом средњебосанском уличном дијалекту:  „Да вам каем,  ак’ нек’ не једе мееесо, имамо и поврће грилованоооо и нааааку рибу.“ Ја питам: „Извини, одакле си?“ Каже „Из Бихаћа“. „Ђе си зееемо, ја сам из Јајца.“

Како је радити у ратом захваћеном подручју? Или у подручју које је било захваћено ратом? Поменула си претње са галерије суднице на Косову и Метохији. Какав је осећај? Да ли те је било страх? Шта те је највише држало да останеш на том послу?

Пробуди ти се неки инат. Наша професија је често мета напада, прозивају нас издајицама и шпијунима. Уживо сам за УН миотворце преводила Шешељеве митинге на којима у послератној Босни позива Србе у Босни да поубијају „уши и очи“ страних окупатора. Тада сам имала 19 година. Остави то неког трага али те и очврсне, припреми те за многе животне ситуације које не можеш ни да замислиш да ћеш касније да доживиш.

Такође, била је ту жеља да докажем себи и другима да радим добро свој посао, потреба да спознам истине о дешавањима у земљи у којој сам рођена и која се распадала како сам одрастала, неки враг ти не да мира, желиш да сазнаш и захвалан си на прилици да на неки начин допринесеш помирењу и поверењу међу људима и смирењу ситуације, ма колико твој допринос био спорадичан и неупечатљив.

Професионално си порасла уз рат, у војном и полицијском окружењу и на томе си изградила своју каријеру. Можда је превођење одабрало тебе, али ниси се дала лако сломити. Магистарске студије на ФПН-у из међународних односа представљају праву надоградњу једне каријере специјализованог преводиоца. Да ли би и другим преводиоцима који се специјализују за одређену материју (на пример, за право, маркетинг, финансије, и слично) препоручила да направе тај корак даље и упишу заправо студије (постдипломске, по могућству) у тој области? Колико ти је то звање помогло у даљој каријери?

Образовање и ширење знања је био и остао најбољи преводилачки алат. Доста сам размишљала у којем правцу да наставим своје формално образовање. У игри су били преводилачке школе у Француској или САД (нисам због цене, те паре сам радије уложила у куповину стана у којем живим), постдипломске студије културне размене на Академији примењених уметности, али ја волим високу политику и период после Хладног рата ми је фасцинантан и близак.

Студирала сам оно што волим да читам и пратим. Имала сам сјајног ментора, професора Пепсија, на његова предавања сам ишла после посла и након што сам одслушала предавања и исполагала све испите, нажалост, прерано нас је напустио. У склопу писања магистарске тезе, лето 2010. сам провела на МГИМО, руском Институту за међународне односе, где сам похађала предавања о руској спољној политици и учила руски језик. Сјајно искуство.

У ретроспективи, верујем да ми је летњи студиј у Русији и одабир магистарске теме о Русији помогао да добијем посао у НИС-у. Осим тога, магитериј ми у послу није директно помогао до сада, али јесам проширила знања о политичким дешавањима и трендовима у свету и у региону, нарочито у новијој историји тј. после Другог светског рата што ми је помогло да своја лична искуства, животна и пословна, ставим у неку ширу слику и јер сам радила и сретала се кроз посао са неким кључним актерима тадашњих политичких  дешавања.

Радила си и радиш у различитим судским системима. Какве су разлике и да ли си имала потешкоће да се навикнеш на један или други систем?

Системи су мање више данас изједначени, све државе бивше СФРЈ су пренеле истраге са истражног судије на јавног тужиоца, тако да сам се ја кроз СФРЈ кретала са тим променама. На суђење се у кабину не иде без барем оптужнице, важеће двојезичне верзије ЗКП и КЗ и најбитније, доброг колеге преводиоца. Ако имаш то, уз језичку компетенцију и смиреност, ништа није проблем.

Истина је да има разлика, сваки кривично-правни систем има своје посебности али правници се међусобно разумеју и генерално су врло добро информисани и образовани, а са паметним људима је лако радити.

Пошто си укључена у процесе који су за људе с којима радиш често питање живота или смрти, односно на послу где се одлучује о судбинама људи, шта радиш да би увек била на врхунцу задатка? Овде пре свега мислим на стручно усавршавање и учење. Који су ти најважнији ресурси у раду?

Слушам и посматрам добро људе са којима радим пре превода, разговарам доста са њима и покушавам да се што је више могуће орјентишем и обавестим о предмету или пројекту на којем радим. По мени, највећа чар нашег посла је у томе што добијамо прилику да завиримо у послове и животе великог броја људи и професија које сами нисмо изабрали. А свако поље рада и живота је интересантно. О људима и свету учим кроз посао а боље разумевање ствари помаже у сваком наредном пословном пројекту.

Уколико би неко желео да се бави твојим позивом и ради у области у којој ти радиш, шта би му препоручила? Одакле да почне и како да настави? Да ли једноставно узмеш неки закон и почнеш да га читаш, проучаваш, па онда уредбе, одлуке, и шта све не – или имаш другачији приступ (рационалнији)?

Ако немаш незајажљиву жељу за ширењем видика, разбијањем устаљених шаблона мишљења и понашања и ако те не занима свет, ниси материјал за преводиоца.

Крени рано, ради пуно, читај стално, не бој се новина. Немам пуно времена за планско учење, учим кроз преводе, књиге, научне студије, законе, медије, шта ми допадне руку. У слободно време гледам добре документарне филмове, BBC, CNN, TV5MONDE, TVESPAÑA. Само то да прелистам, не остане ми пуно времена за добар филм или епизоду серије, али некада одгледам три филма дневно.

Које су биле реалне потешкоће на које си наилазила у раду, а које су искључиво преводилачке природе? Да ли је било неких незгодних ситуација и ако јесте, како си се из њих извукла? Да ли ти је некад и разлика у правним системима и правним институтима задавала невоље? Да ли су ти стручњаци за које си преводила (ту мислим на судије, полицајце, инспекторе) некад тражили додатна појашњења? Каква је иначе комуникација с њима?

Некада је лош енглески говорника проблем, некада акустика просторије и инфраструктура простора у којој преводиш, некада говорници сами имају трему, а на почетку је моја трема била проблем јер сам била повучено и стидљиво дете. Битно је бити прибран у свим ситуацијама. Било је и напетих састанака, где су сви бесни на све па се неко онда „истресе“ на преводиоцу, дешавало се да морам тражити паузу јер знам да ћу да бризнем у плач ако тог тренутка не изађем из канцеларије, али трчање ми доста помаже да одржим свој зен и душевни мир. 

Ако преводим за нову групу људи, одмах на почетку на оба језика замолим све учеснике да траже да поновим или преформулишем ако им нешто није јасно, и тако се ограђујем од каснијих неспоразума. Људи су углавном разумни и захвални. Ако приметим да је неко напет или под стресом, покушам да опустим ситуацију пред почетак састанка или у паузи превода.

Што се тиче твоје друге љубави ван посла – трчању маратона, прво желим да ти кажем да те је то код мене издвојило из „масе“. Ваљда зато што сам и сам спортиста и на то гледам као на нераздвојив део моје личности и изузетно ценим људе који се активно баве спортом. Верујем да је и успех у послу врло повезан са физичким аспектом јер је у здравом телу и здрав дух. Нећу те питати да ли се слажеш с тим јер је одговор очигледан, али ме интересује када си почела да трчиш маратоне? Да ли си прво трчкарала, па видела да можеш више? Колико ти психолошки фактор превазилажења физичких препрека помаже у превазилажењу животних препрека и суочавању са разним животним изазовима? Како постављаш циљеве (и у спорту и у животу)?

Морамо да позовемо друге колеге преводиоце спортисте да видимо ко се чиме још бави. Трчим од 15. године, прво у намери да смршам а потом као хоби и начин да средим мисли и повећам издржљивост. Временом се број километара повећавао а користи и добробити од трчања умножавале. Трчала сам у свим градовима и местима где сам радила, живела или путовала и то су ми најдраже успомене. 

Трчати дуж корита реке Бистрице, где прођеш Кфоров пункт па се окренеш изнад Патријаршије, или на стадиону у Москви у поноћ, а мрак још није пао, или у Лими у Перуу на десетак километара дугој вијугавој стази дуж стена које се обрушавају у Јужни Пацифик, трчати рано ујутро или касно навече прастаром улицом која води од Токија до Кјота, нема лепшег начина да се искуси овај дивни свет у којем живимо.

Мени је трчање неодвојиво од мене као што ми је и професија преводиоца неодвојива од мене. Да сам мушко, била бих боксер, тако да те разумем. Као мала сам са татом у 6 ујутро устајала да гледам бокс мечеве мојих суграђана Слободана и Тадије Качара, великих боксера и филантропа.

Будући да волиш да читаш (то нама преводиоцима ваљда природно долази) и куваш, које књиге су на тебе оставиле посебан утисак и због чега? Које би препоручила као обавезно штиво за све? Након хране за ум, реци нам нешто и о својој храни за тело: да ли имаш посебан режим исхране? Које ти је омиљено јело или јела? Да ли је и за тебе бурек само са месом, а све остало пита? Ћевапи или пљескавица? Бањалучки или сарајевски? Лесковачки роштиљ или новопазарске мантије – и ћевапи?

Од савремених романописаца највише волим да читам Харукија Муракамија, Дагласа Копланда и Џона Ирвинга. Од осталих, како ко налети и како ми ко шта препоручи. Од жена, Тони Морисон, Зејди Смит, Маргарет Атвуд.

Волим да читам добро заокружену животну причу са дубоким и комплексним ликовима и животним дилемама и тешким одлукама. Свет према Гарпу од Џона Ирвинга је књига коју бих могла да читам два пута годишње. Топло препоручујем да се Ирвинг чита у изворном, енглеском тексту. У Сарајеву сам радила са Американком суткињом која живи у истом градићу у Вермонту као и Џон Ирвинг и жена није могла да верује мојој срећи када сам чула да га лично познаје. Контам, ето само два степена раздвајања између мене и Ирвинга.

Нико не описује љубав али и самоћу и отуђеност модерног човека као Мураками. У Токију сам се трудила да обиђем многа места која Мураками спомиње у својим романима али његове радње су мање везане за географију колико за душу јапанског човека одраслог под јаким утицајем америчке поп културе. Сви се са тиме можемо поистоветити. Осим тога, Мураками је и маратонац и његова књига „О чему говорим када говорим о трчању“ је један ода најлепших и истинитијих приказа трчања као избора начина живота.

Даглас Копланд је рекао „Живимо у свету све више и више састављеном од шопинг центара и затвора.“ На врло ироничан начин описује савремено људско искуство.

Жене описују борбу за право гласа, право избора, борбу за једнакост, за уважавање, али пишу и о животним и породичним ситуацијама где један људски поступак условљава даљи развој догађаја.

А сад храна. Као колега преводилац и колега спортиста, све знаш и да ти ништа не кажем, the struggle is real! Људи мисле, ма она трчи, може да поједе чоколаде и Нутеле колико хоће а ја овамо покушавам да скинем који килограм пред трку. Тако, трудим се да се здраво храним, волим да кувам са мамом, пријатељима или сама, код куће, волим да једем и да кувам. Зачине, сосеве, састојке и храну купујем где год да путујем, после кући кувам по оригиналним рецептима, па мало додам нешто своје и радује ме и опушта када кувам за драге људе.

Обично се трудим да спремам сезонско поврће са квалитетним извором протеина, најрадије једем рибу и поврђе, то кратко термички обрађујем, или на грилу или на пари, а пред трку правим пасте и рижота. Некад је мој ручак дан пред трку само домаћи интегрални хлеб и маслиново уље или путер, а некада спремам прилично захтевна јела. Волим пад таи, богату кари чорбу, суши – али након Јапана нигде није такав, од домаћих јела пасуљ пребранац, сарму, и највише лесковачку мућкалицу, мислим да бих могла да једем сваки дан. Уз много различитих салата. Ајвар из мај мидл нејм.

БУРЕК ЈЕ С МЕСОМ, ОСТАЛО СУ ПИТЕ. Да то већ једном рашчистимо. За свагда.

Добро, шта се дереш! Океј... узми један бурек са сиром да се мало смириш. Хехехехе!

За преводиоце је карактеристично да воле да пију пиво, вино, чај, кафу – некад само нешто од тога. Који си ти тип преводиоца? Шта волиш од наведеног? И без обзира на то шта ћеш нам рећи, колико воде пијеш дневно?

Пијем три, четири шоље кафе дневно. За опуштање волим вино, розе, од белих Пошип или фино суво црно вино уз фин сир, маслине и пршуту или шунку. Воде пуно пијем, два литра дневно, у данима пред трку и лети и дупло више, термоска са хладном водом ми је увек поред лаптопа, у ауту поред ручне и у руксаку. Када сам супердисциплиновна, кафу мењам зеленим чајем. Боље се осећам када пијем чај него кафу али кафа је моје најдраже гориво.

Да се сад још мало вратимо превођењу. Иако си веома заузета и немаш времена за приватне послове (осим за неколико вољених клијената), да ли постоји неки изазов који би радо прихватила или о коме машташ, односно који планираш?

Језици којима слабије владам су увек изазов. Креативно писање волим и желим да му се више посветим убудуће. Када је строго превођење у питању, право и медицина су ми омиљена подричја рада, али превођење и писање текстова за маркетинг кампање су такође фина умна вежба. Као потрошач, знам колико се лако одлучим да нешто купим али као продавац својих услуга, знам да је некада и добар производ тешко продати.

Што се тиче усменог превођења, претпостављам да си у току с технолошким развојем и све чешћем помињању алата за усмене преводиоце који треба да промене нашу професију. Реч је о машинама које у реалном времену праве транскрипте говора (и особа које преводиш и твог превода), а онда на основу препознавањатерминологије избацују преводиоцу сугестије за превод. У коју групу колега спадаш – оне који се опиру технологији и у њој виде опасност, конкуренцију, или си у овој другој категорији, која у машинама и технолошком напретку види позитивне ствари? Да ли ће нам машине узети посао и шта би ти радила ако би се тако нешто десило сутра?

Ја бих то морала да пробам па да кажем своје мишљење. Наравно да би било од помоћи, али преводилац мора да задржи ток својих мисли уз кориштење извора са стране, било сугестија од колеге или текста са машине или папира, али верујем да се може извежбати тако да буде од огромне помоћи. Никада нисам радила са лајв транскриптом из суднице, али знам да је то имао Трибунал у Хагу и колеге из Хага кажу да доста помаже.

Финци кажу да ће 70 посто данашњих радних места нестати са тржишта рада у наредних 30 година. Нација која има најнапреднији образовни систем у свету, они своју децу уче да уче, припремају их на континуирано учење. Уче децу да се такмиче сама са собом а не са својим вршњацима. Не вреди ти ако си најбољи ђак у разреду на једном крају земље ако са тим истим знањем не можеш да даш услов за 2. годину на факсу на другом крају те исте земље.

Када ме мало спопадне језа у бризи да ли ћу имати посла за десетак година, кажем себи: „Ајде ајде, има затвора у Јужној Америци колико хоћеш, ајмо мало да радимо португалски и шпански.“

За крај, који је најбољи начин да те неко контактира?

LinkedIn, Facebook, Instagram. Још нисам израдила сајт.

Да ли имате још неко питање за Тању? Да ли бисте додали нешто што може користити другим преводиоцима? Пишите у коментарима.