Не прави се Енглез

Упознајте Марка Даниелса (Mark Daniels), колегу преводиоца, ретку зверку у нашем преводилачком екосистему јер је рођени Енглез, одрастао у Енглеској, а опет наш Србин с мајчине стране који је одабрао Србију као место за живот и рад. С Марком сам имао прилике да радим само једном, али се дуго знамо из преводилачких група на Facebook-у. Међутим, сазнао сам током овог интервјуа толико занимљивих ствари које никако другачије не бих могао сазнати. Верујте, пред вама је богата трпеза пуна увида у Маркову животну причу, фасцинантан пут од Харлоа до Београда, схватања о превођењу, језику, начину на који мозак билингвалне особе размишља и доживљава језик... укратко, уперио сам јак фар у Марка и видео како ће се снаћи на позорници. Бриљирао је. Уживајте.

Капетан Марк. Марк Даниелс.

 Марк, одакле да почнемо? Хм... морамо отпочетка.

„И би Србин. И би српски.“

Добро, можда баш да не идемо тако далеко у историју. Бићемо скромни као што то само Срби знају да буду. Хајде, овако: када си први пут закорачио у Србију? Желим да нас поведеш на путовање кроз твоја сећања и опишеш све оно што је на тебе тада оставило утисак.

Први пут сам у Србију закорачио са неких 9 месеци, па се тога баш најбоље не сећам. Неке касније посете којих се сећам су можда негде 1977. надаље. Те године сам први пут сео у ауто (мислим да смо тада возили неки крш од Шкоде) са татом и са баком и деком са оне енглеске стране, и тада смо се довезли до тадашње Југославије док је мама летела авионом са недавно рођеним братом. Утисци који су остали су мирис печених паприка у бакином и декином улазу (то су она друга бака и дека!) у Поп Лукиној улици у Београду – крајње специфичан мирис који у Енглеској тешко да ћете негде сусрести. Одлазак у зоолошки врт и бацање сланих штапића нилском коњу у уста! Шетње Калишом и питоме црвене веверице које су долазиле и узимале орахе из руку (не знам да ли их има више). Зелени труцкави тролејбуси (њих сам се плашио). Робна кућа „Београд“ и неки лимени возић који ми је ујна купила. То су Београд и Србија – осталу „Југу” да сада не спомињем јер ту има још пуно успомена.

 

Откуд ти у Србији?

Скраћена верзија је да сам дошао у августу 1996. да бих основао представништво британског бренда Longman, који англофили у Србији наравно врло добро познају по чувеном материјалу за учење енглеског језика, иако је већ тада породичну фирму Longman била прогутала аждаја звана „Addison Wesley“, а после и њу још већа аждаја „Pearson Education“.

Дужа верзија је – хајде то одмах да рашчистимо – да ја наравно нисам баш „чистокрвни” Енглез, већ вучем порекло из Србије по мами која је рођена Београђанка, мада су њени са мамине стране из Прхова у Срему, а деда ко зна одакле пошто је увек избегавао то питање (сумњамо у немачко порекло). Па иако сам одрастао и школовао се у Британији као Британац, постојала је нека моја свест о пореклу из Југославије, а познавао сам и српски захваљујући томе што смо током мог детињства говорили српски код куће. Покојни тата је заиста био чистокрвни Енглез, али је овладао српским језиком до те мере да га је говорио као матерњи (прича за неки други пут), па је са мамом код куће говорио српски од самог почетка њиховог познанства, а затим и са нама као децом. Пошто сам завршио славистику на факсу у Нотингему (српски и руски), а и провео шест месеци у Београду као студент 1994, пожелео сам да се вратим у неком својству. Прилика ми се указала када сам сазнао да је Longman-у потребан представник и... ето мене у Београду са два кофера у рукама те 1996. – и ту сам дан-данас, иако одавно више не радим за Longman!

 

Иако ти је мама из Србије, колико си заиста знао о Србији? Шта о језику – ако си уопште ишта о језику и размишљао?

Моја мама је била из Југославије, да се разумемо, имао сам врло слабу представу о Србији као таквој, све је то била једна велика Југославија у коју смо долазили сваких пар година, најчешће на море, а понекад бисмо и превалили (тада немали) пут до Београда. Све што сам знао је да се на тим пропутовањима у једном тренутку на натписима прелази са словеначког језика на латинични српскохрватски, и затим на ћирилично писмо, које сам умео да читам, додуше нешто теже (о томе касније). О републикама и дијалектима те земље нисам имао неку јачу свест. Додуше знао сам да постоје ’Словенци’ који говоре другачијим језиком, и да је Словенија планинско подручје на које прво наиђемо када уђемо у тадашњу државу, али сећам се и како сам чуо како моји спомињу ’сељаке’ које смо виђали успут и да сам их питао: „А кад смо ми то ушли у Сељачку?“ Тако да о Србији и српском језику као таквима нисам има неку јачу свест, али о Југославији као једној велесили, поготово туристичкој, дефинитивно јесам. Међутим, одрастао сам као Енглез у том неком етничком смислу, мама никада није много форсирала ’Југословенство’ а камоли припадност српском народу.

 

Срба узвраћа ударац

Када си и како почео да учиш српски? Да ли си био решен да га савладаш у потпуности или си једноставно хтео да му даш шансу и видиш како иде?

Када сам стварно почео да учим српски, то је било када сам кренуо на факултет, уписавши славистику. Понео сам са собом тај свој ’кућни’ српски – „Мама, шта је за ручак?“ „Где су ми ципеле?“ – али и са таквим српским сам наравно био далеко испред својих вршњака (било их је свега још пар на том предмету). Тада се тај предмет још увек звао српскохрватски (уствари лекторка на првој години је била једна Вишња из Загреба) и, на несрећу мојих колега, лектори су некако прилагодили цео курс мени као солидном познаваоцу језика, иако је био замишљен као почетнички. Кренули смо скоро одмах да радимо на доста напредном нивоу језика који је мени био тежак а камоли мојим колегама почетницима! Уствари, то се испоставило као јако добра ствар – ја сам имао прилику да доведем своје познавање језика на много виши ниво, а колеге су уствари јако брзо напредовале за врло кратко време (морали су, шта ће)!

 

Из којих књига сте учили? Колико редовно си учио и колико временски?

На првој години је материјал био некако „склепан“, лекторка га је сама састављала и слабо га се и сећам, али на другој и четвртој години (о трећој години нешто више касније) су ми предавали др Дејвид Норис (David Norris) и његова супруга Владислава Рибникар (из чувене породице Рибникар). Њих двоје ће касније, на основу материјала који су тада испробавали на нама заморчићима, издати једну од најпознатијих „учи сам“ књига за српски, односно тада српскохрватски, Teach Yourself Serbo-Croat, а после и још неколико сличних књига на напреднијем нивоу. Мислим да могу слободно да кажем да је тих неколико година факултета спасило ствар што се тиче мог знања српског и на тај начин сам успео да га доведем на један ниво који никада неће бити 100% изворни (сувише ми се енглески до тада „запекао“) али који ипак доживљавам као нешто што није страни језик, као нешто чиме могу слободно да баратам.

Шта је била твоја добитна комбинација у учењу српског? Који метод учења ти је помогао да оствариш најбоље резултате?

Иако се више не сећам детаља, јасно је да је пресудно било (као и код учења било ког страног језика) активно коришћење језика. Једноставно, учили бисмо нове конструкције, нове начине изражавања, и онда би нас терали да их активно примењујемо у говору и писаној форми. Језик који се само учи на штуром, теоретском нивоу наравно не може да постане жива ствар. Језик који си принуђен да користиш у практичној ситуацији, он остаје.

Да ли постоји неки тренутак када си осетио да релативно успешно можеш да комуницираш са околином на српском језику?

Пошто од малена користим српски „као native“ онда се не може говорити о једном тренутку када сам могао слободно да комуницирам на том језику – дошао сам на факултет већ оформљен што се тога тиче. Али поред факултетских предмета другу значајну улогу је свакако одиграо мој боравак у Србији 1993. током треће године студија на, условно речено, размени. Уствари, ту није било никакве размене, већ се подразумевало да се трећа година студија проводи у земљи чији се језик студира, а мој факултет се није превише узбуђивао у вези са тим шта ћу ја уствари радити у тој земљи, било је битно да будем у додиру са језиком. 

Руски сам био ’одрадио’ те претходне зиме – пет месеци проведених у Москви – при чему сам одлично савладао руски и прилично се удаљио од српског. Другу половину академске године је требало да проведем у Србији, па сам дошао код родбине у госте, шврћкао се по Београду и успут још много, много поправио језик. Једноставно ни са чим не може да се мери то када сте у средини у којој се говори језик и принуђени сте да се сналазите. Можда због мог претходног знања, српски језик ми је просто улазио у уши – сваки дан сам усвајао нове речи, изразе, конструкције а да у великој већини случајева нисам био ни свестан тога, осим када ми неко баш исправи неку грешку, што је реткост, не зато што нисам правио грешке него што људи углавном неће да исправљају! При том сам и полако избацивао из употребе неке чудне изразе које је само моја мама користила – неки њихов породични сленг или вокабулар који је одавно демоде, а ту сам елиминисао и гомилу оних, да се тако изразим, „гастарбајтерских“ англицизама које смо усвојили код куће у Енглеској, и учио како се то уствари каже (микроталасна а не мајкровејв!) Све у свему, ово искуство у трајању од неких 4-5 месеци ми је унапредио језик како ниједан течај не може – иако знам да је итекако могуће боравити негде чак и деценијама па опет говорити језик као почетник!

 

Да ли си наилазио на чувено „А, можемо и на енглеском!“ када би локалци осетили страни, енглески акценат? Како си их псовао у том случају?

Е, па то итекако зна да буде проблем, и не волим кад се деси, али срећна околност је та да сам у старту имао довољно добар нагласак и ниво познавања језика да ме људи нису схватали као „правог“ странца, барем не на прву лопту, а онда када познанство крене на једном језику тешко је прешалтати се после. Поред тога су људи видели да нема сврхе много да са мном говоре енглески јер им је јасно да вероватно боље говорим српски него они енглески – без лажне скромности, једноставно је тако, и мене би помало нервирало када неко крене са мном на енглеском јер ми је исфорсирано – лакше и брже бисмо се споразумевали на српском!

 

Шта ти је било најтеже (можеш навести више ствари) и како си успео то да савладаш?

Из неког разлога су ме највише бунили, пардон, збуњавали, пардон збуњивали несвршени/свршени облици глагола. Као да је ту била једна велика рупа где једноставно не знам све те облике, нити чак какви све постоје и када се који облик користи. Много касније сам се утешио када сам схватио да се и изворни говорници српског некада гађају са тим. Исто тако сам осетио ту рупу где недостају одређени падежи за бројеве али нисам одмах схватио да за разлику од руског у српском дословце не постоје неки облици већ се треба довијати на разне начине.

 

Када си почињао да учиш српски, да ли си се прво сусрео са ћирилицом или латиницом и у којој мери је писмо било отежавајућа околност?

Прво сам се сусрео са говорним језиком, а онда са латиницом већ са 4-5 година због енглеског, је ли, али у тренутку када сам почео самостално да читам на српском врло брзо сам дошао у додир и са ћирилицом. Уствари мислим да сам српски одмах у старту читао на ћирилици. Имали смо неку азбуку и просто сам без неког свесног напора научио да читам ћирилицу. Имали смо и ону класичну жуту Змај Јовину „Ризницу“. Мало касније ми је ујак у Београду почео да шаље стрипове из Југославије – махом „Микијеве забавнике“ и „Алманахе“ – а они су се издавали и на ћирилици и на латиници која сам једнако читао. То су била српска и хрватска издања, мада то тада нисам капирао. Додуше увек ми је било за нијансу теже да читам ове београдске, ћириличне, али са друге стране су ми ови загребачки задавали муке због хрватског наречја, иако понављам да мислим да нисам био баш свестан тих разлика у језику и одакле потичу. У сваком случају ујак ми је тако слао те Забавнике током више година, неколико пута годишње кад се накупи десетак бројева. Имао сам велику гомилу њих и прочитао сам их све безброј пута. Без тог утицаја ко зна какав би сада био мој српски и моје познавање ћирилице. Овако, читам ћирилицу сасвим комотно, иако ћу увек спретније читати латиницу. Драго ми је што и дан-данас моја деца читају исте те авантуре Паје, Баје, Шиље, Микија и остатка екипе, мада нажалост више не та стара издања јер су одавно изгубљена у некој селидби.

Први број Микијевог Забавника

Да ли ти је твој матерњи језик или неки други језик који говориш помогао да повучеш неке паралеле и тиме олакшао учење српског – или ти је можда отежао? 

Не видим ништа заједничко између српског и енглеског у том смислу, то је један шалтер у мојој глави – сад причам српски, сад причам енглески, и ретко када упоређујем ту било шта. Чак и када преводим са српског на енглески ретко када се преплићу та два језика, него радим на томе да просто исту ту мисао изразим на енглеском језику на начин који је у духу тог језика, и обрнуто. Вероватно је то тако када одрастате у двојезичном окружењу, ту се успоставе два језичка система где се пребацујете са једног на други и само се понекад нешто „провуче“ – да нпр. дође енглеска реч уместо српске. Мада ме увек копка питање како би изгледало када бих покушао неки нови језик да научим и да ли би то исто тако доживљавао. Нажалост немам времена за то...

 

Да ли се сећаш неког посебног тренутка кад ти се за неки језички аспект упалила лампица? Нешто што ти је као концепт било потпуно страно јер не постоји у енглеском и што си научио захваљујући неком свом резону?

Не сећам се таквих момената, мислим да код мене учење српског представља један дуг пут са веома много ситних корака напред, при чему ретко осећам напредак али када погледам уназад схватам колики сам пут превалио а да тога нисам био ни свестан. Вероватно је то процес сличнији усавршавању матерњег језика него учењу страног јер је јако развучена та ’крива учења’. Данас наиђем на непознату реч у српском једном у недељу дана, па је даљи напредак максимално успорен!

Иако ово питање можда није релевантно, да ли и данас постоји нешто у српском језику што ти представља изазов, што мислиш да је посебно тешко?

Звучаће банално, али у говору дан-данас имам проблема са односним заменицама – када треба у лету да кажем ’који, којим, кога’, а већ сам заборавио у ком падежу треба да буде и на коју се именицу уопште односи, нарочито када је нека дужа реченицау питању. Делује као ситница али то је нешто што ме некада фрустрира јер чим ту застанем или погрешим то више није тај течан говор којем тежим.

Колико си као особа другачији и у ком смислу када говориш српски и када говориш енглески? Да ли ти је ико то рекао?

То је увек занимљиво питање, мислим да сам толико срастао са српским да је то просто део мене и онда барем ја не осећам да сам сад нека друга особа када говорим српски. Понекад ме интонација „ода“ и неко ми каже, „то си сад баш ’енглески’ рекао“, не у смислу речника или граматике него баш интонације. Али генерално мислим да се трудим да у српском будем учтив као и у енглеском, не верујем да сам пуно „директнији“ у српском, прилично сам причљив на оба језика, дакле не усвајам сад ту неке балканске обрасце понашања, да мушкарци треба да буду ћутљиви или нешто тог типа. ОК, не кажем „хвала“ кад ми неко згази на ногу у бусу, али то нисам ни у Енглеској!

Можда је клише али доживљавам да сам ја просто ја, вероватно сам мало специфичан по тој двојезичности – а моји пријатељи и породица ме релативно ретко виђају у оном правом ’енглеском издању’ па и да постоји нека разлика можда је не бисмо уочили!

 

Да ли одржаваш редовно и свој матерњи, енглески језик? Дружиш ли се с другим земљацима у Србији? Има ли уопште Енглеза који су се попут тебе преселили и живе у Србији?

Када сам дошао у Србију странци су били релативно ретка појава због свега што је претходило деведесетих. Наравно, било их је који су ту по брачној и сличним основама већ деценијама, а неке сам и упознао – Шила Софреновић и Тимоти Бајфорд су познатији примери. Али осим таквих једино је још била неколицина залуђених студената и понешто дипломатског особља и њихове деце. Тако да од самог почетка нисам превише времена проводио са својим земљацима, нити са странцима уопште, и нашао сам „домаће“ пријатеље врло брзо. Уосталом, странци који су долазили у Србију су често били једна специфична сорта која је ту из љубави према овој земљи и који такође нису били претерано заинтересовани за неку ex-pat заједницу. Таква заједница се тек развила од неке 2010. надаље, а до неке 2000. године је била права реткост чути енглески на улици. 

Све у свему био је један дуг период када сам врло мало користио енглески, до те мере да када одем у Енглеску у посету буде ми крајње чудно што сви око мене на улици говоре енглески! Не бих ни сад много говорио енглески да није моје деце, са којом искључиво користим тај језик (одбио сам да им одговарам када би пробали са мном на српском!), и то је уродило плодом што се њиховог знања језика тиче, јер обојица течно говоре енглески, па чак га и користе у разговору један са другим – барем за сада! Ипак, некако тешко да може да се деси да занемарим свој (условно речено) матерњи језик обзиром да је енглески у питању – не можеш побећи од њега, свуда је око нас, користим га стално у писаном облику, што због посла (преводилачког) што због константне онлајн преписке са пријатељима, родбином и пословним контактима. Не могу да замислим ситуацију да ми енглески „страда“ због некоришћења, иако ми се дефинитивно деси да у енглески некада улети нека српска реч непланирано!

 

Шта генерално читаш и која књига на српском језику ти је омиљена?

Сад ћу се прилично обрукати, али нажалост врло слабо читам и на енглеском и на српском. Од малих ногу сам гутао књиге, па сада могу само да се вадим на недостатак времена. Задњих 4-5 година сам скоро у континуитету био ангажован на преводу ове или оне књиге са српског на енглески (иако ми то није једина, па чак ни главна преводилачка делатност) – ту су дела из историје, теологије, психологије, аутобиографије... тако да хтео-не хтео начитао сам се на неки начин, али оно добро старо задовољство, да се седне увече на пар сати са књигом, постало је само ствар бледог сећања. Пуне ми полице класика на српском, а ја сам задовољан ако уграбим да на месечном нивоу прелистам рачунарски часопис. Додуше јако пуно читам и на енглеском са својом децом, прошао сам комплетну Нарнију и Толкина са старијим сином за свега неколико година, и немам више шта са њим да читам јер све то он може сам, а са млађим комплетног Роалда Дала, и сада ’љуштимо’ Famous Five. Дакле времена за читање за своју душу баш и немам, осим Светог писма које читам и на српском и на енглеском у зависности од ситуације.

 

Чиме си се бавио у животу пре него што си се преселио у Србију? Знам да си сада преводилац, и то врло успешан. Озбиљни клијенти који не желе да на енглеском звуче као Тарзани могу се обратити твојој преводилачкој агенцији Odista (одиста, супер име за фирму) и представићеш их у најбољем светлу светској публици на енглеском говорном подручју, а и шире. Ако се раније ниси бавио превођењем, како си се на то одлучио и када?

Већ сам се донекле осврнуо на то како сам доспео у Србију – то мање више и јесте почетак моје каријере (ако се таквом може назвати), али и оно што сам радио у Енглеској је некако увек било везано за језик. Још на факултету сам као један од бољих студената почео да добијам неке мале преводилачке ангажмане (оне са којима профани вероватно нису хтели да се бакћу). Мој план после факултета, за разлику од већине колега који су само размишљали како да се запосле у некој великој лондонској фирми, био је да одем негде у иностранство и да предајем енглески као страни језик и да на тај начин мало видим свет. Са тим циљем сам завршио једномесечни сертификат (тадашњи CTEFLA, сада је то CELTA, ја мислим) у једној школи у Кембриџу. Из неког разлога ме је привлачила Шпанија, желео сам боље да научим шпански (који сам „слушао“, а помало и причао годину дана на факсу као изборни предмет), али дошла би и Русија у обзир. О Србији као да нисам толико размишљао у том тренутку јер сам знао тада да нема пуно школа страних језика (сада је ситуација наравно драстично другачија), нарочито оних које би могле да ме приме као учитеља. Међутим онда се запошљавам привремено на одељењу у Лонгману које се бавило састављањем и издавањем чувених речника као што је Longman Dictionary of Contemporary English. Између осталог сам био у тиму који је лекторисао једно издање тог речника, па сам остао дубоко импресиониран како лексикографи раде посао истраживања речи, рашчлањавања различитих значења и састављања дефиниција. Ту је било и разноразних других послова уско везаних за језик, па вероватно не бих имао ништа против и да сам остао у том предузећу.

Тако је то било... отприлике.

Када сам дошао у Србију и док сам још радио за Лонгман као њихов локални представник, нешто се и нисам упуштао у преводилачке ангажмане. Тек после, раних 2000-их, током неколико година које сам провео као професор енглеског у једној приватној школи у Новом Саду (а то је посао који ми апсолутно не лежи) па затим као сувласник једне књижаре у Новом Саду која дистрибуира Лонгманове књиге у Војводини, почело је да пристиже све више понуда за преводе, па је у једном тренутку постало реално да се тиме бавим пуновремено, па чак да од тога направим обзиљнији посао. У тим првим годинама (негде око 2007.), када сам се осамосталио и регистровао Odista-у као агенцију, било је много интересантних ангажмана – ја и још пар сарадника смо, на пример, превели комплетне веб сајтове Туристичких организација Србије, Новог Сада и Београда, и дан-данас неки од тих наших превода стоје на тим сајтовима. 

Ти послови су дошли махом путем препорука, јер су тадашња руководства тих организација имала свест о потреби да се њихова организација не брука пред странцима, да је неопходно да веб сајт једне туристичке организације преведу изворни говорници енглеског. Нажалост, након тога сам морао скоро искључиво да се преусмерим на приватни и НВО сектор. У државном је наступила нова ера ’тендера’ и ’јавних набавки’ и мислим да не морам ништа да кажем о томе сем да је квалитет превода престао да буде главни критеријум по коме се бирају извођачи тих послова и ми ту нисмо имали шта даље да тражимо. Нити смо најјефтинији, нити смо испуњавали остале „услове“ по којима се данас додељују јавне набавке. Данас се агенција Odista и даље највише своди на мене као главног преводиоца и гаранта квалитета, а за веће пројекте ту су и одабрани сарадници, такође изворни говорници енглеског, који ускачу када је неопходно.

 

Поменуо си како си био импресиониран радом лексикографа док си радио у Лонгману. Како функционише читав процес, које алате користе, како се расподељује посао?

Не знам како је сада, скоро 25 година касније. Али тада је Лонгман заузимао водећу позицију у издавању речника за стране студенте захваљујући њиховом раду на такозваним корпусима. Корпус се своди на огромну датабазу језика која може да се претражује и да се на тај начин веома детаљно истражи како се све користи одређена реч. Данас ти корпуси можда немају толики значај који су тада имали обзиром на данашње постојање Интернета, који је највећи корпус језика који постоји. Тада је било више тих корпуса, неки су произведени у сарадњи са другим организацијама, и углавном су то били писани корпуси који су се црпели рецимо из CD-ROM архива разних новина. Оно што је издвајало Лонгман је да су имали и свој „усмени корпус“, о коме можете читати овде. То је пројекат нам ком су радили неки моји пријатељи који су тамо били запослени и сводио се на то да се снима велики број свакодневних разговора обичних људи широм земље, који би носили касетофоне цео дан и снимали своје разговоре. Сада би се то вероватно радило на садржају који се може наћи у неограниченим количинама на YouTube-у, али тада је то било револуционарно. Сви ти разговори су се транскрибовали у централи Лонгмана и такође уносили у базу података, односно у тај spoken corpus. Тако се добијала јединствена могућност – да се претражује како се одређена реч користи у савременом говорном језику.

Посао лексикографа, када би добио нови појам који треба дефинисати, био је између осталог да истраживањем корпуса и наравно других извора идентификује сва могућа значења и сваку нијансу значења те речи или појма. Имали су посебан софтвер који им је омогућавао у неком формату сличном XML-у да форматирају и категоризују све што спада у једну дефиницију (врста речи, IPA изговор, и још много штошта, па и пример коришћења те речи који су могли да узму директно из корпуса). Тај софтвер, који је нешто као што је LaTeX за прављење библиографија, радио је иначе на сада већ добрим делом заборављеном оперативном систему OS/2 и омогућавао је да се већ приликом писања дефиниције њој да и коначан изглед што се тиче форматирања.

Све у свему, лексикограф је био посебан склоп личности, дивио сам се тим људима који су могли да узму једну реч и из те семантичке магле рашчлане велики број значења и нијанси у некакву смислену структуру, при том не пропуштајући ништа!

 

Увек ставим класје пшенице на тек испечени хлеб да ме подсећа на то да и из најмањег зрна може да настане нешто величанствено.

Има ли 'леба од превођења?

Зависи који месец ме питаш! Природа нашег посла, као што ће сваки преводилац потврдити, таква је да доток послова зна да буде врло непоуздан, па се један месец „убијамо од посла“ а онда следе три месеца суше. Многи су ми рекли „Ја не бих тако могао да живим“, али навикнеш се. Од превођења највише ’леба имају агенције које иду на масовност, тј. велики обрт послова, и које не бирају шта ће да узму у рад, што је сасвим ОК пословни модел, али ја никада нисам желео да кренем тим путем. Задовољавам се мањим бројем одабраних послова и клијената где знам да могу да пружим врхунску услугу. Тако да редовно одбијам послове, што баш нема финансијског смисла, али уверен сам да је то једини начин да задржим ту оријентацију ка савршеном преводу на енглески језик и одржим реноме Одисте у том смислу. Срећом имам одређени број домаћих клијената који разумеју ту филозофију и који су спремни да квалитетну услугу мало више плате јер не кокетирају са тарзанским енглеским.

У задњим месецима се назире извесни „корона-ефекат“, видећемо да ли је то само неки утисак или нешто реално чему треба да се прилагодимо – осетно је мањи обим посла и мислим да то није нешто што ће само погодити нашу браншу.

 

Пошто савршено говориш српски, да ли преводиш и са енглеског на српски? Шта уопште мислиш о превођењу на језик који човеку није матерњи?

Колико год добро говорио српски, то није савршено, још мање када пишем. Не могу да се изражавам на српском без грешака или са том стилском слободом која би била потребна за већину области у којима се преводи. Зато се врло ретко упуштам у превод НА српски, а када на то ипак пристанем онда то јасно искомуницирам клијенту, који је прихватио да превод можда не буде и да не мора да буде „савршен“. Тек понекад прихватим да преведем нешто у области права, у којој је језик врло крут, и у којој се стално врте исте језичке конструкције па су шансе за грешке много мање. Али и такав превод дам супрузи или неком другом да прегледа. Чак и када бих могао такве преводе да радим не бих могао да их наплатим јер ја то ништа боље не радим од многих других (за разлику од превода са српског на енглески) – енглеско-српских преводилаца има на сваком ћошку! И још једно, много ми спорије иде него превод на енглески па је и зато неисплативо...

Шта мислим о тој пракси? Имам прилично круто мишљење. Преводиоци у Србији се врло често лате превода на енглески. Одакле им такво самоуверење ја не знам, да они то могу да ураде а да то задовољава стандард. Мислим да је ипак финансијски моменат ту пресудан, и за преводиоца и за клијента – посао је посао, је ли, и не бира се превише.

Ја сам ту као native speaker енглеског језика да вам кажем да на прстима једне руке могу да пребројим колико сам пута видео да неко довољно добро влада енглеским језиком да може и треба да се бави преводом на тај језик. На примере лоших превода не треба трошити речи, јер скоро да нећете наћи енглеску верзију вебсајта на овом поднебљу где није јасно као дан да га није превео изворни говорник енглеског. Штавише, у добром броју случајева је стандард катастрофалан, а у мањем броју, хајде, може да прође, тек толико да имамо некакав сајт на енглеском.

Проблем код познавања страног језика је да често немамо јасан осећај колико га не знамо, ваљда отуда та прекомерна самоувереност. А да се неко служи енглеским на нивоу изворног говорника тог језика, нарочито у писаном језику то скоро да не постоји. Сигурно је исто и са другим страним језицима, али енглески је нарочито препун нијанси и финеса, и потребан је један осећај какав и изворни говорници често немају у потпуности јер се нису довољно бавили сопственим језиком. Могу то и овако рећи: можеш ти „тако“ нешто да преведеш на енглески, разумљиво је, али „тако“ се једноставно не каже на енглеском, и џаба што је формално тачно, изворни говорник ће то одмах осетити иако твој клијент можда неће!

Кад ја као неко ко српским барата скоро па као изворни говорник кажем да се не упуштам у превод на српски, треба да ми верујете да су то „ћорава посла“! Иначе имао сам више пута искуство да ми се жале писци да су некоме поверили превод своје књиге на енглески и да нису добили оно што је требало и да су бацили новац. То сам могао унапред да им кажем да ће се десити... У пар наврата сам држао у рукама такве преводе, неки су чак били изненађујуће добри! Али то није изворни енглески, и ту је крај приче ако желиш да пласираш књижевно дело на енглеско говорно подручје. Е да, и после нуде ми посао да ја то све исправим и од тога направим изворни језик, а то је немогућа мисија, ни у то се не упуштам, али то је за неку другу причу!

 

Као човек коме је енглески језик матерњи, а који српски језик говори као да му је матерњи – за шта ти у своје и у име свих оних који ти се јавно и тајно диве додељујем орден за вансеријска постигнућа, сигурно уживаш бројне предности које ти тај статус доноси. На основу овога што си већ рекао, шта су заиста предности таквог статуса, а шта мане?

Ето, само могу да се укратко надовежем на ово што сам горе већ рекао, да уживам одређену репутацију што се тиче квалитета превода, али и за не баш најјефтинију услугу, па сад колико предности, толико и мана! Једна мана је и та да ме људи доживе као ходајући речник, па је прилично чест случај да помажем другима да разреше разноразне преводилачке и језичке недоумице – али то ми не смета толико. Необично је то што не само да ме питају „Како се ово каже на енглеском?“ него и врло често за српски – ваљда сматрају (а често су и у праву) да сам већ многе сличне дилеме сусретао и решавао током свог преводилачког стажа. Често морам да одговорим и са „А, јао, ма ни ја дан-данас не знам како то да преведем“.

Преводилац није речник, Нио.

У свакодневном животу је предност што могу лежерно да пливам у обе језичке воде – и у овим српским и у овим енглеским. Додатна мана је можда та што нисам нашао неки распрострањенији светски језик који би „у свету“ можда више значио од српског – али на крају крајева, куд ћу више од енглеског! А самим тим што је ограничено тржиште за преводиоце са српског на енглески, мање је и нас који можемо ту услугу да пружамо на професионалном нивоу.

Да ли имаш неке омиљене грешке српских говорника који су релативно добро савладали енглески, али и даље греше?

Не знам да ли бих их назвао ’омиљеним’. Прилично сам навикао да слушам не-изворни енглески па се стварно не бавим туђим грешкама превише. Али оно што примећујем генерално је да су људи у школи учили британски акценат, а уствари поткрао им се амерички, па на крају је то нека мешавина која је нит’ тамо, нит’ вамо. Ту где греше и они најнапреднији говорници је наравно у коришћењу чланова, одређених и неодређених. Не завидим вам нимало, заиста је тешко, и поред свих законитости и правила која се могу научити, знати (а за мене објаснити) зашто се баш овде каже the а баш тамо a/an, и то ипак може само да се усаврши тако што се усвоји по осећају а не по неким правилима.

Али генерално морам да кажем поред свега реченог да још када сам почео да долазим у Србију био сам дубоко импресиониран општим нивоом познавања енглеског. У градским срединама је посебно тешко наћи некога међу млађом популацијом ко не може колико-толико да се споразуме на енглеском. Штавише, безброј пута сам био изненађен колико се заправо добро неки просечан човек изражава на мом матерњем језику, иако можда нема толико контакта са енглеским на свакодневном нивоу, а није чак ни филолог. Уствари боље говори енглески, са бољим нагласком, од многих филолога које сам имао прилику да сретнем – неко једноставно има жицу за језик а неко нема.

Све у свему, познавање српског језика ми је омогућило један далеко шири поглед на свет и могућност да доживим две врло различите земље као своје, иако је та Енглеска после скоро 25 година мога одсуства све мање „моја“. На крају крајева ми је пружило и начин да издржавам себе и породицу – да није тога не могу ни да претпоставим чиме бих се сада бавио! Можда бих састављао речнике!

 ***

Био је то Марк Даниелс. Надам се да сте уживали у овом интервјуу бар колико ја састављајући га. Ако имате неко питање на које бисте желели да вам Марк одговори, упишите га у коментару.

Такође, може вам бити занимљива и прича о већ легендарном Тиагу Фереири, Бразилцу у Србији који је недавно постао почасни грађанин наше земље.

Такође, ако волите преводилачке приче из затвора, ту је незаобилазни интервју са колегиницом Тањом Граховац.