Странице

петак, 18. септембар 2020.

Не прави се Енглез

Упознајте Марка Даниелса (Mark Daniels), колегу преводиоца, ретку зверку у нашем преводилачком екосистему јер је рођени Енглез, одрастао у Енглеској, а опет наш Србин с мајчине стране који је одабрао Србију као место за живот и рад. С Марком сам имао прилике да радим само једном, али се дуго знамо из преводилачких група на Facebook-у. Међутим, сазнао сам током овог интервјуа толико занимљивих ствари које никако другачије не бих могао сазнати. Верујте, пред вама је богата трпеза пуна увида у Маркову животну причу, фасцинантан пут од Харлоа до Београда, схватања о превођењу, језику, начину на који мозак билингвалне особе размишља и доживљава језик... укратко, уперио сам јак фар у Марка и видео како ће се снаћи на позорници. Бриљирао је. Уживајте.

Марк Даниелс
Капетан Марк. Марк Даниелс.

 Марк, одакле да почнемо? Хм... морамо отпочетка.

„И би Србин. И би српски.“

Добро, можда баш да не идемо тако далеко у историју. Бићемо скромни као што то само Срби знају да буду. Хајде, овако: када си први пут закорачио у Србију? Желим да нас поведеш на путовање кроз твоја сећања и опишеш све оно што је на тебе тада оставило утисак.

Први пут сам у Србију закорачио са неких 9 месеци, па се тога баш најбоље не сећам. Неке касније посете којих се сећам су можда негде 1977. надаље. Те године сам први пут сео у ауто (мислим да смо тада возили неки крш од Шкоде) са татом и са баком и деком са оне енглеске стране, и тада смо се довезли до тадашње Југославије док је мама летела авионом са недавно рођеним братом. Утисци који су остали су мирис печених паприка у бакином и декином улазу (то су она друга бака и дека!) у Поп Лукиној улици у Београду – крајње специфичан мирис који у Енглеској тешко да ћете негде сусрести. Одлазак у зоолошки врт и бацање сланих штапића нилском коњу у уста! Шетње Калишом и питоме црвене веверице које су долазиле и узимале орахе из руку (не знам да ли их има више). Зелени труцкави тролејбуси (њих сам се плашио). Робна кућа „Београд“ и неки лимени возић који ми је ујна купила. То су Београд и Србија – осталу „Југу” да сада не спомињем јер ту има још пуно успомена.

 

Откуд ти у Србији?

Скраћена верзија је да сам дошао у августу 1996. да бих основао представништво британског бренда Longman, који англофили у Србији наравно врло добро познају по чувеном материјалу за учење енглеског језика, иако је већ тада породичну фирму Longman била прогутала аждаја звана „Addison Wesley“, а после и њу још већа аждаја „Pearson Education“.

Дужа верзија је – хајде то одмах да рашчистимо – да ја наравно нисам баш „чистокрвни” Енглез, већ вучем порекло из Србије по мами која је рођена Београђанка, мада су њени са мамине стране из Прхова у Срему, а деда ко зна одакле пошто је увек избегавао то питање (сумњамо у немачко порекло). Па иако сам одрастао и школовао се у Британији као Британац, постојала је нека моја свест о пореклу из Југославије, а познавао сам и српски захваљујући томе што смо током мог детињства говорили српски код куће. Покојни тата је заиста био чистокрвни Енглез, али је овладао српским језиком до те мере да га је говорио као матерњи (прича за неки други пут), па је са мамом код куће говорио српски од самог почетка њиховог познанства, а затим и са нама као децом. Пошто сам завршио славистику на факсу у Нотингему (српски и руски), а и провео шест месеци у Београду као студент 1994, пожелео сам да се вратим у неком својству. Прилика ми се указала када сам сазнао да је Longman-у потребан представник и... ето мене у Београду са два кофера у рукама те 1996. – и ту сам дан-данас, иако одавно више не радим за Longman!

 

Иако ти је мама из Србије, колико си заиста знао о Србији? Шта о језику – ако си уопште ишта о језику и размишљао?

Моја мама је била из Југославије, да се разумемо, имао сам врло слабу представу о Србији као таквој, све је то била једна велика Југославија у коју смо долазили сваких пар година, најчешће на море, а понекад бисмо и превалили (тада немали) пут до Београда. Све што сам знао је да се на тим пропутовањима у једном тренутку на натписима прелази са словеначког језика на латинични српскохрватски, и затим на ћирилично писмо, које сам умео да читам, додуше нешто теже (о томе касније). О републикама и дијалектима те земље нисам имао неку јачу свест. Додуше знао сам да постоје ’Словенци’ који говоре другачијим језиком, и да је Словенија планинско подручје на које прво наиђемо када уђемо у тадашњу државу, али сећам се и како сам чуо како моји спомињу ’сељаке’ које смо виђали успут и да сам их питао: „А кад смо ми то ушли у Сељачку?“ Тако да о Србији и српском језику као таквима нисам има неку јачу свест, али о Југославији као једној велесили, поготово туристичкој, дефинитивно јесам. Међутим, одрастао сам као Енглез у том неком етничком смислу, мама никада није много форсирала ’Југословенство’ а камоли припадност српском народу.

 

Срба узвраћа ударац


Када си и како почео да учиш српски? Да ли си био решен да га савладаш у потпуности или си једноставно хтео да му даш шансу и видиш како иде?

Када сам стварно почео да учим српски, то је било када сам кренуо на факултет, уписавши славистику. Понео сам са собом тај свој ’кућни’ српски – „Мама, шта је за ручак?“ „Где су ми ципеле?“ – али и са таквим српским сам наравно био далеко испред својих вршњака (било их је свега још пар на том предмету). Тада се тај предмет још увек звао српскохрватски (уствари лекторка на првој години је била једна Вишња из Загреба) и, на несрећу мојих колега, лектори су некако прилагодили цео курс мени као солидном познаваоцу језика, иако је био замишљен као почетнички. Кренули смо скоро одмах да радимо на доста напредном нивоу језика који је мени био тежак а камоли мојим колегама почетницима! Уствари, то се испоставило као јако добра ствар – ја сам имао прилику да доведем своје познавање језика на много виши ниво, а колеге су уствари јако брзо напредовале за врло кратко време (морали су, шта ће)!

 

Из којих књига сте учили? Колико редовно си учио и колико временски?

На првој години је материјал био некако „склепан“, лекторка га је сама састављала и слабо га се и сећам, али на другој и четвртој години (о трећој години нешто више касније) су ми предавали др Дејвид Норис (David Norris) и његова супруга Владислава Рибникар (из чувене породице Рибникар). Њих двоје ће касније, на основу материјала који су тада испробавали на нама заморчићима, издати једну од најпознатијих „учи сам“ књига за српски, односно тада српскохрватски, Teach Yourself Serbo-Croat, а после и још неколико сличних књига на напреднијем нивоу. Мислим да могу слободно да кажем да је тих неколико година факултета спасило ствар што се тиче мог знања српског и на тај начин сам успео да га доведем на један ниво који никада неће бити 100% изворни (сувише ми се енглески до тада „запекао“) али који ипак доживљавам као нешто што није страни језик, као нешто чиме могу слободно да баратам.

Шта је била твоја добитна комбинација у учењу српског? Који метод учења ти је помогао да оствариш најбоље резултате?

Иако се више не сећам детаља, јасно је да је пресудно било (као и код учења било ког страног језика) активно коришћење језика. Једноставно, учили бисмо нове конструкције, нове начине изражавања, и онда би нас терали да их активно примењујемо у говору и писаној форми. Језик који се само учи на штуром, теоретском нивоу наравно не може да постане жива ствар. Језик који си принуђен да користиш у практичној ситуацији, он остаје.

Да ли постоји неки тренутак када си осетио да релативно успешно можеш да комуницираш са околином на српском језику?

Пошто од малена користим српски „као native“ онда се не може говорити о једном тренутку када сам могао слободно да комуницирам на том језику – дошао сам на факултет већ оформљен што се тога тиче. Али поред факултетских предмета другу значајну улогу је свакако одиграо мој боравак у Србији 1993. током треће године студија на, условно речено, размени. Уствари, ту није било никакве размене, већ се подразумевало да се трећа година студија проводи у земљи чији се језик студира, а мој факултет се није превише узбуђивао у вези са тим шта ћу ја уствари радити у тој земљи, било је битно да будем у додиру са језиком. 

Руски сам био ’одрадио’ те претходне зиме – пет месеци проведених у Москви – при чему сам одлично савладао руски и прилично се удаљио од српског. Другу половину академске године је требало да проведем у Србији, па сам дошао код родбине у госте, шврћкао се по Београду и успут још много, много поправио језик. Једноставно ни са чим не може да се мери то када сте у средини у којој се говори језик и принуђени сте да се сналазите. Можда због мог претходног знања, српски језик ми је просто улазио у уши – сваки дан сам усвајао нове речи, изразе, конструкције а да у великој већини случајева нисам био ни свестан тога, осим када ми неко баш исправи неку грешку, што је реткост, не зато што нисам правио грешке него што људи углавном неће да исправљају! При том сам и полако избацивао из употребе неке чудне изразе које је само моја мама користила – неки њихов породични сленг или вокабулар који је одавно демоде, а ту сам елиминисао и гомилу оних, да се тако изразим, „гастарбајтерских“ англицизама које смо усвојили код куће у Енглеској, и учио како се то уствари каже (микроталасна а не мајкровејв!) Све у свему, ово искуство у трајању од неких 4-5 месеци ми је унапредио језик како ниједан течај не може – иако знам да је итекако могуће боравити негде чак и деценијама па опет говорити језик као почетник!

 

Да ли си наилазио на чувено „А, можемо и на енглеском!“ када би локалци осетили страни, енглески акценат? Како си их псовао у том случају?

Е, па то итекако зна да буде проблем, и не волим кад се деси, али срећна околност је та да сам у старту имао довољно добар нагласак и ниво познавања језика да ме људи нису схватали као „правог“ странца, барем не на прву лопту, а онда када познанство крене на једном језику тешко је прешалтати се после. Поред тога су људи видели да нема сврхе много да са мном говоре енглески јер им је јасно да вероватно боље говорим српски него они енглески – без лажне скромности, једноставно је тако, и мене би помало нервирало када неко крене са мном на енглеском јер ми је исфорсирано – лакше и брже бисмо се споразумевали на српском!

 

Шта ти је било најтеже (можеш навести више ствари) и како си успео то да савладаш?

Из неког разлога су ме највише бунили, пардон, збуњавали, пардон збуњивали несвршени/свршени облици глагола. Као да је ту била једна велика рупа где једноставно не знам све те облике, нити чак какви све постоје и када се који облик користи. Много касније сам се утешио када сам схватио да се и изворни говорници српског некада гађају са тим. Исто тако сам осетио ту рупу где недостају одређени падежи за бројеве али нисам одмах схватио да за разлику од руског у српском дословце не постоје неки облици већ се треба довијати на разне начине.

 

Када си почињао да учиш српски, да ли си се прво сусрео са ћирилицом или латиницом и у којој мери је писмо било отежавајућа околност?

Прво сам се сусрео са говорним језиком, а онда са латиницом већ са 4-5 година због енглеског, је ли, али у тренутку када сам почео самостално да читам на српском врло брзо сам дошао у додир и са ћирилицом. Уствари мислим да сам српски одмах у старту читао на ћирилици. Имали смо неку азбуку и просто сам без неког свесног напора научио да читам ћирилицу. Имали смо и ону класичну жуту Змај Јовину „Ризницу“. Мало касније ми је ујак у Београду почео да шаље стрипове из Југославије – махом „Микијеве забавнике“ и „Алманахе“ – а они су се издавали и на ћирилици и на латиници која сам једнако читао. То су била српска и хрватска издања, мада то тада нисам капирао. Додуше увек ми је било за нијансу теже да читам ове београдске, ћириличне, али са друге стране су ми ови загребачки задавали муке због хрватског наречја, иако понављам да мислим да нисам био баш свестан тих разлика у језику и одакле потичу. У сваком случају ујак ми је тако слао те Забавнике током више година, неколико пута годишње кад се накупи десетак бројева. Имао сам велику гомилу њих и прочитао сам их све безброј пута. Без тог утицаја ко зна какав би сада био мој српски и моје познавање ћирилице. Овако, читам ћирилицу сасвим комотно, иако ћу увек спретније читати латиницу. Драго ми је што и дан-данас моја деца читају исте те авантуре Паје, Баје, Шиље, Микија и остатка екипе, мада нажалост више не та стара издања јер су одавно изгубљена у некој селидби.

Први број Микијевог Забавника


Да ли ти је твој матерњи језик или неки други језик који говориш помогао да повучеш неке паралеле и тиме олакшао учење српског – или ти је можда отежао? 

Не видим ништа заједничко између српског и енглеског у том смислу, то је један шалтер у мојој глави – сад причам српски, сад причам енглески, и ретко када упоређујем ту било шта. Чак и када преводим са српског на енглески ретко када се преплићу та два језика, него радим на томе да просто исту ту мисао изразим на енглеском језику на начин који је у духу тог језика, и обрнуто. Вероватно је то тако када одрастате у двојезичном окружењу, ту се успоставе два језичка система где се пребацујете са једног на други и само се понекад нешто „провуче“ – да нпр. дође енглеска реч уместо српске. Мада ме увек копка питање како би изгледало када бих покушао неки нови језик да научим и да ли би то исто тако доживљавао. Нажалост немам времена за то...

 

Да ли се сећаш неког посебног тренутка кад ти се за неки језички аспект упалила лампица? Нешто што ти је као концепт било потпуно страно јер не постоји у енглеском и што си научио захваљујући неком свом резону?

Не сећам се таквих момената, мислим да код мене учење српског представља један дуг пут са веома много ситних корака напред, при чему ретко осећам напредак али када погледам уназад схватам колики сам пут превалио а да тога нисам био ни свестан. Вероватно је то процес сличнији усавршавању матерњег језика него учењу страног јер је јако развучена та ’крива учења’. Данас наиђем на непознату реч у српском једном у недељу дана, па је даљи напредак максимално успорен!


Иако ово питање можда није релевантно, да ли и данас постоји нешто у српском језику што ти представља изазов, што мислиш да је посебно тешко?

Звучаће банално, али у говору дан-данас имам проблема са односним заменицама – када треба у лету да кажем ’који, којим, кога’, а већ сам заборавио у ком падежу треба да буде и на коју се именицу уопште односи, нарочито када је нека дужа реченицау питању. Делује као ситница али то је нешто што ме некада фрустрира јер чим ту застанем или погрешим то више није тај течан говор којем тежим.


Колико си као особа другачији и у ком смислу када говориш српски и када говориш енглески? Да ли ти је ико то рекао?

То је увек занимљиво питање, мислим да сам толико срастао са српским да је то просто део мене и онда барем ја не осећам да сам сад нека друга особа када говорим српски. Понекад ме интонација „ода“ и неко ми каже, „то си сад баш ’енглески’ рекао“, не у смислу речника или граматике него баш интонације. Али генерално мислим да се трудим да у српском будем учтив као и у енглеском, не верујем да сам пуно „директнији“ у српском, прилично сам причљив на оба језика, дакле не усвајам сад ту неке балканске обрасце понашања, да мушкарци треба да буду ћутљиви или нешто тог типа. ОК, не кажем „хвала“ кад ми неко згази на ногу у бусу, али то нисам ни у Енглеској!

Можда је клише али доживљавам да сам ја просто ја, вероватно сам мало специфичан по тој двојезичности – а моји пријатељи и породица ме релативно ретко виђају у оном правом ’енглеском издању’ па и да постоји нека разлика можда је не бисмо уочили!

 

Да ли одржаваш редовно и свој матерњи, енглески језик? Дружиш ли се с другим земљацима у Србији? Има ли уопште Енглеза који су се попут тебе преселили и живе у Србији?

Када сам дошао у Србију странци су били релативно ретка појава због свега што је претходило деведесетих. Наравно, било их је који су ту по брачној и сличним основама већ деценијама, а неке сам и упознао – Шила Софреновић и Тимоти Бајфорд су познатији примери. Али осим таквих једино је још била неколицина залуђених студената и понешто дипломатског особља и њихове деце. Тако да од самог почетка нисам превише времена проводио са својим земљацима, нити са странцима уопште, и нашао сам „домаће“ пријатеље врло брзо. Уосталом, странци који су долазили у Србију су често били једна специфична сорта која је ту из љубави према овој земљи и који такође нису били претерано заинтересовани за неку ex-pat заједницу. Таква заједница се тек развила од неке 2010. надаље, а до неке 2000. године је била права реткост чути енглески на улици. 

Све у свему био је један дуг период када сам врло мало користио енглески, до те мере да када одем у Енглеску у посету буде ми крајње чудно што сви око мене на улици говоре енглески! Не бих ни сад много говорио енглески да није моје деце, са којом искључиво користим тај језик (одбио сам да им одговарам када би пробали са мном на српском!), и то је уродило плодом што се њиховог знања језика тиче, јер обојица течно говоре енглески, па чак га и користе у разговору један са другим – барем за сада! Ипак, некако тешко да може да се деси да занемарим свој (условно речено) матерњи језик обзиром да је енглески у питању – не можеш побећи од њега, свуда је око нас, користим га стално у писаном облику, што због посла (преводилачког) што због константне онлајн преписке са пријатељима, родбином и пословним контактима. Не могу да замислим ситуацију да ми енглески „страда“ због некоришћења, иако ми се дефинитивно деси да у енглески некада улети нека српска реч непланирано!

 

Шта генерално читаш и која књига на српском језику ти је омиљена?

Сад ћу се прилично обрукати, али нажалост врло слабо читам и на енглеском и на српском. Од малих ногу сам гутао књиге, па сада могу само да се вадим на недостатак времена. Задњих 4-5 година сам скоро у континуитету био ангажован на преводу ове или оне књиге са српског на енглески (иако ми то није једина, па чак ни главна преводилачка делатност) – ту су дела из историје, теологије, психологије, аутобиографије... тако да хтео-не хтео начитао сам се на неки начин, али оно добро старо задовољство, да се седне увече на пар сати са књигом, постало је само ствар бледог сећања. Пуне ми полице класика на српском, а ја сам задовољан ако уграбим да на месечном нивоу прелистам рачунарски часопис. Додуше јако пуно читам и на енглеском са својом децом, прошао сам комплетну Нарнију и Толкина са старијим сином за свега неколико година, и немам више шта са њим да читам јер све то он може сам, а са млађим комплетног Роалда Дала, и сада ’љуштимо’ Famous Five. Дакле времена за читање за своју душу баш и немам, осим Светог писма које читам и на српском и на енглеском у зависности од ситуације.

 

Чиме си се бавио у животу пре него што си се преселио у Србију? Знам да си сада преводилац, и то врло успешан. Озбиљни клијенти који не желе да на енглеском звуче као Тарзани могу се обратити твојој преводилачкој агенцији Odista (одиста, супер име за фирму) и представићеш их у најбољем светлу светској публици на енглеском говорном подручју, а и шире. Ако се раније ниси бавио превођењем, како си се на то одлучио и када?

Већ сам се донекле осврнуо на то како сам доспео у Србију – то мање више и јесте почетак моје каријере (ако се таквом може назвати), али и оно што сам радио у Енглеској је некако увек било везано за језик. Још на факултету сам као један од бољих студената почео да добијам неке мале преводилачке ангажмане (оне са којима профани вероватно нису хтели да се бакћу). Мој план после факултета, за разлику од већине колега који су само размишљали како да се запосле у некој великој лондонској фирми, био је да одем негде у иностранство и да предајем енглески као страни језик и да на тај начин мало видим свет. Са тим циљем сам завршио једномесечни сертификат (тадашњи CTEFLA, сада је то CELTA, ја мислим) у једној школи у Кембриџу. Из неког разлога ме је привлачила Шпанија, желео сам боље да научим шпански (који сам „слушао“, а помало и причао годину дана на факсу као изборни предмет), али дошла би и Русија у обзир. О Србији као да нисам толико размишљао у том тренутку јер сам знао тада да нема пуно школа страних језика (сада је ситуација наравно драстично другачија), нарочито оних које би могле да ме приме као учитеља. Међутим онда се запошљавам привремено на одељењу у Лонгману које се бавило састављањем и издавањем чувених речника као што је Longman Dictionary of Contemporary English. Између осталог сам био у тиму који је лекторисао једно издање тог речника, па сам остао дубоко импресиониран како лексикографи раде посао истраживања речи, рашчлањавања различитих значења и састављања дефиниција. Ту је било и разноразних других послова уско везаних за језик, па вероватно не бих имао ништа против и да сам остао у том предузећу.

Тако је то било... отприлике.

Када сам дошао у Србију и док сам још радио за Лонгман као њихов локални представник, нешто се и нисам упуштао у преводилачке ангажмане. Тек после, раних 2000-их, током неколико година које сам провео као професор енглеског у једној приватној школи у Новом Саду (а то је посао који ми апсолутно не лежи) па затим као сувласник једне књижаре у Новом Саду која дистрибуира Лонгманове књиге у Војводини, почело је да пристиже све више понуда за преводе, па је у једном тренутку постало реално да се тиме бавим пуновремено, па чак да од тога направим обзиљнији посао. У тим првим годинама (негде око 2007.), када сам се осамосталио и регистровао Odista-у као агенцију, било је много интересантних ангажмана – ја и још пар сарадника смо, на пример, превели комплетне веб сајтове Туристичких организација Србије, Новог Сада и Београда, и дан-данас неки од тих наших превода стоје на тим сајтовима. 

Ти послови су дошли махом путем препорука, јер су тадашња руководства тих организација имала свест о потреби да се њихова организација не брука пред странцима, да је неопходно да веб сајт једне туристичке организације преведу изворни говорници енглеског. Нажалост, након тога сам морао скоро искључиво да се преусмерим на приватни и НВО сектор. У државном је наступила нова ера ’тендера’ и ’јавних набавки’ и мислим да не морам ништа да кажем о томе сем да је квалитет превода престао да буде главни критеријум по коме се бирају извођачи тих послова и ми ту нисмо имали шта даље да тражимо. Нити смо најјефтинији, нити смо испуњавали остале „услове“ по којима се данас додељују јавне набавке. Данас се агенција Odista и даље највише своди на мене као главног преводиоца и гаранта квалитета, а за веће пројекте ту су и одабрани сарадници, такође изворни говорници енглеског, који ускачу када је неопходно.

 

Поменуо си како си био импресиониран радом лексикографа док си радио у Лонгману. Како функционише читав процес, које алате користе, како се расподељује посао?

Не знам како је сада, скоро 25 година касније. Али тада је Лонгман заузимао водећу позицију у издавању речника за стране студенте захваљујући њиховом раду на такозваним корпусима. Корпус се своди на огромну датабазу језика која може да се претражује и да се на тај начин веома детаљно истражи како се све користи одређена реч. Данас ти корпуси можда немају толики значај који су тада имали обзиром на данашње постојање Интернета, који је највећи корпус језика који постоји. Тада је било више тих корпуса, неки су произведени у сарадњи са другим организацијама, и углавном су то били писани корпуси који су се црпели рецимо из CD-ROM архива разних новина. Оно што је издвајало Лонгман је да су имали и свој „усмени корпус“, о коме можете читати овде. То је пројекат нам ком су радили неки моји пријатељи који су тамо били запослени и сводио се на то да се снима велики број свакодневних разговора обичних људи широм земље, који би носили касетофоне цео дан и снимали своје разговоре. Сада би се то вероватно радило на садржају који се може наћи у неограниченим количинама на YouTube-у, али тада је то било револуционарно. Сви ти разговори су се транскрибовали у централи Лонгмана и такође уносили у базу података, односно у тај spoken corpus. Тако се добијала јединствена могућност – да се претражује како се одређена реч користи у савременом говорном језику.

Посао лексикографа, када би добио нови појам који треба дефинисати, био је између осталог да истраживањем корпуса и наравно других извора идентификује сва могућа значења и сваку нијансу значења те речи или појма. Имали су посебан софтвер који им је омогућавао у неком формату сличном XML-у да форматирају и категоризују све што спада у једну дефиницију (врста речи, IPA изговор, и још много штошта, па и пример коришћења те речи који су могли да узму директно из корпуса). Тај софтвер, који је нешто као што је LaTeX за прављење библиографија, радио је иначе на сада већ добрим делом заборављеном оперативном систему OS/2 и омогућавао је да се већ приликом писања дефиниције њој да и коначан изглед што се тиче форматирања.

Све у свему, лексикограф је био посебан склоп личности, дивио сам се тим људима који су могли да узму једну реч и из те семантичке магле рашчлане велики број значења и нијанси у некакву смислену структуру, при том не пропуштајући ништа!

 

Увек ставим класје пшенице на тек испечени хлеб да ме подсећа на то да и из најмањег зрна може да настане нешто величанствено.


Има ли 'леба од превођења?

Зависи који месец ме питаш! Природа нашег посла, као што ће сваки преводилац потврдити, таква је да доток послова зна да буде врло непоуздан, па се један месец „убијамо од посла“ а онда следе три месеца суше. Многи су ми рекли „Ја не бих тако могао да живим“, али навикнеш се. Од превођења највише ’леба имају агенције које иду на масовност, тј. велики обрт послова, и које не бирају шта ће да узму у рад, што је сасвим ОК пословни модел, али ја никада нисам желео да кренем тим путем. Задовољавам се мањим бројем одабраних послова и клијената где знам да могу да пружим врхунску услугу. Тако да редовно одбијам послове, што баш нема финансијског смисла, али уверен сам да је то једини начин да задржим ту оријентацију ка савршеном преводу на енглески језик и одржим реноме Одисте у том смислу. Срећом имам одређени број домаћих клијената који разумеју ту филозофију и који су спремни да квалитетну услугу мало више плате јер не кокетирају са тарзанским енглеским.

У задњим месецима се назире извесни „корона-ефекат“, видећемо да ли је то само неки утисак или нешто реално чему треба да се прилагодимо – осетно је мањи обим посла и мислим да то није нешто што ће само погодити нашу браншу.

 

Пошто савршено говориш српски, да ли преводиш и са енглеског на српски? Шта уопште мислиш о превођењу на језик који човеку није матерњи?

Колико год добро говорио српски, то није савршено, још мање када пишем. Не могу да се изражавам на српском без грешака или са том стилском слободом која би била потребна за већину области у којима се преводи. Зато се врло ретко упуштам у превод НА српски, а када на то ипак пристанем онда то јасно искомуницирам клијенту, који је прихватио да превод можда не буде и да не мора да буде „савршен“. Тек понекад прихватим да преведем нешто у области права, у којој је језик врло крут, и у којој се стално врте исте језичке конструкције па су шансе за грешке много мање. Али и такав превод дам супрузи или неком другом да прегледа. Чак и када бих могао такве преводе да радим не бих могао да их наплатим јер ја то ништа боље не радим од многих других (за разлику од превода са српског на енглески) – енглеско-српских преводилаца има на сваком ћошку! И још једно, много ми спорије иде него превод на енглески па је и зато неисплативо...

Шта мислим о тој пракси? Имам прилично круто мишљење. Преводиоци у Србији се врло често лате превода на енглески. Одакле им такво самоуверење ја не знам, да они то могу да ураде а да то задовољава стандард. Мислим да је ипак финансијски моменат ту пресудан, и за преводиоца и за клијента – посао је посао, је ли, и не бира се превише.

Ја сам ту као native speaker енглеског језика да вам кажем да на прстима једне руке могу да пребројим колико сам пута видео да неко довољно добро влада енглеским језиком да може и треба да се бави преводом на тај језик. На примере лоших превода не треба трошити речи, јер скоро да нећете наћи енглеску верзију вебсајта на овом поднебљу где није јасно као дан да га није превео изворни говорник енглеског. Штавише, у добром броју случајева је стандард катастрофалан, а у мањем броју, хајде, може да прође, тек толико да имамо некакав сајт на енглеском.

Проблем код познавања страног језика је да често немамо јасан осећај колико га не знамо, ваљда отуда та прекомерна самоувереност. А да се неко служи енглеским на нивоу изворног говорника тог језика, нарочито у писаном језику то скоро да не постоји. Сигурно је исто и са другим страним језицима, али енглески је нарочито препун нијанси и финеса, и потребан је један осећај какав и изворни говорници често немају у потпуности јер се нису довољно бавили сопственим језиком. Могу то и овако рећи: можеш ти „тако“ нешто да преведеш на енглески, разумљиво је, али „тако“ се једноставно не каже на енглеском, и џаба што је формално тачно, изворни говорник ће то одмах осетити иако твој клијент можда неће!

Кад ја као неко ко српским барата скоро па као изворни говорник кажем да се не упуштам у превод на српски, треба да ми верујете да су то „ћорава посла“! Иначе имао сам више пута искуство да ми се жале писци да су некоме поверили превод своје књиге на енглески и да нису добили оно што је требало и да су бацили новац. То сам могао унапред да им кажем да ће се десити... У пар наврата сам држао у рукама такве преводе, неки су чак били изненађујуће добри! Али то није изворни енглески, и ту је крај приче ако желиш да пласираш књижевно дело на енглеско говорно подручје. Е да, и после нуде ми посао да ја то све исправим и од тога направим изворни језик, а то је немогућа мисија, ни у то се не упуштам, али то је за неку другу причу!

 

Као човек коме је енглески језик матерњи, а који српски језик говори као да му је матерњи – за шта ти у своје и у име свих оних који ти се јавно и тајно диве додељујем орден за вансеријска постигнућа, сигурно уживаш бројне предности које ти тај статус доноси. На основу овога што си већ рекао, шта су заиста предности таквог статуса, а шта мане?

Ето, само могу да се укратко надовежем на ово што сам горе већ рекао, да уживам одређену репутацију што се тиче квалитета превода, али и за не баш најјефтинију услугу, па сад колико предности, толико и мана! Једна мана је и та да ме људи доживе као ходајући речник, па је прилично чест случај да помажем другима да разреше разноразне преводилачке и језичке недоумице – али то ми не смета толико. Необично је то што не само да ме питају „Како се ово каже на енглеском?“ него и врло често за српски – ваљда сматрају (а често су и у праву) да сам већ многе сличне дилеме сусретао и решавао током свог преводилачког стажа. Често морам да одговорим и са „А, јао, ма ни ја дан-данас не знам како то да преведем“.

Преводилац није речник, Нио.

У свакодневном животу је предност што могу лежерно да пливам у обе језичке воде – и у овим српским и у овим енглеским. Додатна мана је можда та што нисам нашао неки распрострањенији светски језик који би „у свету“ можда више значио од српског – али на крају крајева, куд ћу више од енглеског! А самим тим што је ограничено тржиште за преводиоце са српског на енглески, мање је и нас који можемо ту услугу да пружамо на професионалном нивоу.

Да ли имаш неке омиљене грешке српских говорника који су релативно добро савладали енглески, али и даље греше?

Не знам да ли бих их назвао ’омиљеним’. Прилично сам навикао да слушам не-изворни енглески па се стварно не бавим туђим грешкама превише. Али оно што примећујем генерално је да су људи у школи учили британски акценат, а уствари поткрао им се амерички, па на крају је то нека мешавина која је нит’ тамо, нит’ вамо. Ту где греше и они најнапреднији говорници је наравно у коришћењу чланова, одређених и неодређених. Не завидим вам нимало, заиста је тешко, и поред свих законитости и правила која се могу научити, знати (а за мене објаснити) зашто се баш овде каже the а баш тамо a/an, и то ипак може само да се усаврши тако што се усвоји по осећају а не по неким правилима.

Али генерално морам да кажем поред свега реченог да још када сам почео да долазим у Србију био сам дубоко импресиониран општим нивоом познавања енглеског. У градским срединама је посебно тешко наћи некога међу млађом популацијом ко не може колико-толико да се споразуме на енглеском. Штавише, безброј пута сам био изненађен колико се заправо добро неки просечан човек изражава на мом матерњем језику, иако можда нема толико контакта са енглеским на свакодневном нивоу, а није чак ни филолог. Уствари боље говори енглески, са бољим нагласком, од многих филолога које сам имао прилику да сретнем – неко једноставно има жицу за језик а неко нема.

Све у свему, познавање српског језика ми је омогућило један далеко шири поглед на свет и могућност да доживим две врло различите земље као своје, иако је та Енглеска после скоро 25 година мога одсуства све мање „моја“. На крају крајева ми је пружило и начин да издржавам себе и породицу – да није тога не могу ни да претпоставим чиме бих се сада бавио! Можда бих састављао речнике!

 ***

Био је то Марк Даниелс. Надам се да сте уживали у овом интервјуу бар колико ја састављајући га. Ако имате неко питање на које бисте желели да вам Марк одговори, упишите га у коментару.

Такође, може вам бити занимљива и прича о већ легендарном Тиагу Фереири, Бразилцу у Србији који је недавно постао почасни грађанин наше земље.

Такође, ако волите преводилачке приче из затвора, ту је незаобилазни интервју са колегиницом Тањом Граховац.

понедељак, 14. септембар 2020.

Како преводити ANY у уговорима и зашто је БИЛО КОЈИ најчешће лош избор?

Ако не умеш да објасниш нешто на једноставан начин, онда га не разумеш најбоље. 

-- Алберт Ајнштајн


Сваки стручни жаргон има неке специфичности у односу на стандардни језик, пре свега у погледу стила и терминологије. Међутим, значења неких обичних речи остају иста као у стандардном језику.

Важност прецизног изражавања у праву има посебну тежину јер није мали број случајева да је због одређене нијансе у значењу и формулацији суд пресудио на један, а не на други начин.

У случају нејасних или двосмислених формулација, судови у САД се све чешће позивају на речничке дефиниције, а сваку нејасноћу или двосмисленост углавном тумаче у корист тужене стране. Препорука је сваког суда да се користи једноставан, прецизан језик и да се избегавају двосмислене речи или појмови.

У случају енглеске речи any не ради се о термину, али је то реч која има већи број значења у зависности од контекста, а често може бити двосмислена. Зашто онда српски преводиоци упорно и у сваком контексту преводе ову реч као „било који/а/е“? Зашто је не преводе и као „сваки“, „сваки евентуални“, „сав“, „сви“, „неки“ или једноставно не изоставе, односно другачије преведу смисао енглеске реченице? 

Бетмен праведни
Бетмен даје лекције права (и правде)

Претпоставимо на тренутак да не знамо ни енглески ни српски језик и позовимо се на речнике, стилске приручнике и граматике једног и другог језика како бисмо дошли до исправних закључака.

У Вебстеровом речнику (Merriam-Webster, 1984) међу дефиницијама речи „any“ налази се и ова: „2: један (one), неки/нешто (some), или сви (all) без обзира на количину:

а: један или више – користи се да означи неодређен број или количину.“

Важи и обрнуто. Једна од дефиниција речи „all“ (сав, сва, сви, све...) је и „било који“ (any whatever). Другим речима, значење речи „any“ је довољно широко да обухвати и „све“ (all), а „all“ може да значи било који појединачни део неког скупа.

У Блековом Речнику права (Black’s Law Dictionary) any се дефинише на следећи начин: „неки, један од многих; неодређен број. Један без обзира на било коју врсту количине... Any има већи број значења и може се користити да означи „све“ (all) или „сваки“ (every), као и „нешто/неки“ (some) или „један“ (one), а његово значење у датом правном документу зависи од контекста и предмета правног документа. Често се употребљава као синоним за „било који (од два или више елемената)“ (either), „сваки“ (every) или „сав“ (all).

У Речнику српског језика Матице српске из 2011. налазимо следеће значење везника било:

2. (као први или други део сложеног заменичког или прилошког израза са упитним заменицама: ко, који, чији, какав и др.) а. у неодређеном значењу неограничене могућности избора: било који, било чији, било какав и др.

У истом речнику дефиниција придевске заменице сваки, -а, -о је следеће:

2. укључујући све: било који, ма који: на сваки начин, по сваку цену, сваки од њих.

Нормативна граматика српског језика (Пипер, Клајн) наводи следеће значење:

§ 236. Општа заменица сваки (свака, свако) указује на обухваћеност целог скупа путем безизузетне обухваћености његових појединачних истоврсних јединица...


Како онда преводити any

У наставку су неки примери реченица или делова реченица на енглеском, њихов превод на српски и анализа.

***

 any changeсвака промена, свака евентуална промена

Напомена: обратите пажњу на то да је употребљена реч „сваки, -а, -о“, у значењу из § 236 Нормативне граматике. Ово значење управо одговара значењу „један, неколико или сви елементи одређеног скупа“ у ком се енглеско any овде користи. Упоредити и са енглеским „any and all“, чије се коришћење у правним документима не саветује, а бројним судским пресудама и тумачењима утврђено је да „any and all“ подразумева „све“ и „сваки“.

any breachсвако кршење

any actionсвака радња

(to perform or abstain from performing) any act свако чињење или нечињење

any changesсве (евентуалне) промене/измене, свака (евентуална) промена/измена

The User is obliged to provide truthful information on himself and his undertaking when registering, and to inform Nascent World Inc. of any later changes without undue delay.

Корисник је у обавези да унесе истините податке о себи и свом предузећу приликом регистрације и да обавести друштво Nascent World Inc. о свим накнадним изменама без непотребног одлагања.

any person – свако лице; било које лице

any persons – сва лица

Any person or persons found in possession of illegal substances will be prosecuted.

Сва лица која се нађу у поседу недозвољених супстанци биће кривично гоњена.

any detailsсви подаци; било који податак

any computer malfunctionбило какав (било који) квар рачунара / сваки квар рачунара

except for any liability which cannot be excluded by law – осим оне одговорности чије искључивање закон не допушта

(if for) any reason any... (ако из) било ког разлога неки

If for any reason any part of these Terms is deemed to be unenforceable then the validity of the remaining terms shall not be affected.

Ако се из било ког разлога испостави да је неки део ових Одредби неизвршив, то неће утицати на важење преосталих одредби.

or any other cause beyond the control of... – или било ког другог узрока ван контроле / који није под контролом / на који Х не може да утиче...

any and all personal data... – сви подаци о личности (коришћење формулације any and all се не препоручује; на основу бројних тумачења америчких судова, any подразумева и all, као и обратно; ради се само о историјској заоставштини која се данас не препоручује)

any reference to... – свако упућивање/позивање на...

Any reference to 'Terms' is to all terms and conditions set out on this web page and linked to from this web page.

Свако позивање на „Одредбе“ подразумева све одредбе и услове наведене на овој веб-страници и према којима иду везе са ове веб-странице.

Any reference to this document includes the Schedules.

Свако позивање на овај документ обухвата и Додатке.

at any time – у сваком тренутку / у било ком тренутку

You can withdraw your consent with effect for the future at any time by contacting us in writing.

У сваком тренутку можете повући своју сагласност која ће имати ефекат убудуће тако што ћете нас контактирати написмено.

 

Додатни примери из српског законодавства

 

Закон о јавном реду и миру

13) неовлашћено прикупљање добровољних прилога – јесте свако прикупљање добровољних прилога супротно одредбама овог закона;

16) пуцање из ватреног и другог оружја – јесте свако пуцање из ватреног и другог оружја на јавном месту...


Закон о озакоњењу објеката

Радна група свакодневно ће на терену контролисати примену закона и одмах ће реаговати на свако кршење закона.

Свака градња без дозволе од дана ступања на снагу Закона...

Као што се може видети, када се закони пишу на српском језику, када их пише српски законодавац, у контексту у коме би се у енглеском тексту употребило „any“, у српском се употребљава „сваки“.

 

Закључак

Читава проблематика превођења речи „any“ тиче се заправо односа између дела и целине. Стога се пре свега саветује правницима и адвокатима који састављају уговоре да избегну сваку двосмисленост и да користе оне речи које недвосмислено преносе жељени ефекат. С друге стране, да би се исправно, а стилски лепо превела било која реч или део реченице, потребно је познавање контекста, значења речи у језику са кога се преводи и одговарајућих еквивалената у језику на који се преводи. 

У случају речи „any“, код постављања услова, посебно рестриктивних услова или оних где је избор између елемената сужен, најчешће добар избор ће бити „било који“. Код услова који допуштају један, неколико или све елементе, односно у случају најширег могућег тумачења најбољи избор ће бити неки други преводни еквивалент (тј. сваки, сваки евентуални, неки, сви, сав, итд.) као што је горе наведено у примерима.


Одрицање одговорности

Ништа од наведеног у овом чланку не представља правни савет нити препоруку за превођење одређених речи или делова реченица на одређени начин у конкретним документима. Ове препоруке се односе генерално на стил писања и превођења правних докумената, а сви примери су дати у едукативне и илустративне сврхе.  


Библиографија:

Michigan Bar Journal, "Any and All": To Use Or Not To Use? by David S. Elder, 1991

https://dictionary.cambridge.org/grammar/british-grammar/any

A Manual of Style for Contract Drafting, Kenneth A. Adams, 3rd edition

Нормативна граматика српског језика, Предраг Пипер, Иван Клајн, Матица српска, Нови Сад, 2013.

Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2011.

Законик о кривичном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 и 35/2019)

Закон о озакоњењу објеката („Сл. гласник РС“, бр. 96/2015, 83/2018 и 81/2020 – одлука УС)

Закон о јавном реду и миру, („Сл. гласник РС“, бр. 6/2016 и 24/2018)

петак, 21. фебруар 2020.

Говори српски да те цео свет разуме


Чудесни случај Тијага Фереире



Матерњи језик је матерњи језик. Ако га не савладаш у детињству, он ће ти увек некако остати страни. Зар није тако?

Можда јесте, а можда и није. Историја је сигурно забележила значајан број људи који су савладали страни језик до савршенства у каснијем добу, толико да нико није могао рећи да им то није матерњи језик.

Таквих људи има и данас – и међу нама су. Замислите сада колико је фасцинантно кад неко научи српски као страни језик! То завређује не само пажњу, већ озбиљно проучавање, а у наставку ћемо видети како је то пошло за руком најпознатијем Бразилцу у Србији: Тијагу Фереири (Thiago Ferreira).

Србија у срцу
Тијаго је први пут дошао у Србију 2010. године, дефинитивно се преселио у Београд две године касније и за кратко време се потпуно уклопио у народ и постао Србин par excellence! Не само да је научио језик, већ је примио културу и својим ведрим духом и пун ентузијазма наставља да промовише Србију, њене људе и природне лепоте. Његов мото у послу којим се бави је „Доживи Србију са енергијом Бразила“. То је очигледно добитна комбинација.

Тијаго је човек иза организације Србија за младе – Serbia 4 Youth и суоснивач туристичке агенције Talas Travel DMC. Такође, он води блог за промоцију Србије међу Бразилцима: Bem-vindo à Sérvia, редовно објављује видео клипове на свом YouTube каналу и има своју емисију на LinkTV-у, где прича о томе како један Бразилац доживљава Србију. Теме су врло занимљиве, духовите и смешне, а трајаће све док му не нестане инспирације.

Тијаго је феномен.

Тијаго је човек од кога треба учити.

Тијаго је ретко мио човек који ће нам у разговору који следи открити тајну учења српског језика као страног, односно било ког другог језика и приближити нам још мало далеки Бразил, а богами и нашу Србију коју ћемо можда сагледати из неке нове перспективе.

Instagram: @thiagoldcf
Facebook: /thiagoldcf
YouTube: /ThiagodeGesso

Па да кренемо...

Савршено говориш српски, а то није мала ствар! Огроман број наших људи који су иначе познати по томе што брзо савладају страни језик никада не проговоре на нивоу матерњег говорника, иако су језици о којима говоримо много лакши од српског. Теби је то пошло за руком. Како, бре, човече!?

Па, види, Чедо, ја сам много учио, за почетак. Био сам решен да га научим перфектно. Кад сам решио да се из Бразила преселим у Србију и ту останем да живим хтео сам да имам најнормалнији живот и знао сам да је за то неопходно знање језика. И онда сам од самог почетка, чак и пре него што сам се преселио, узео уџбеник и интензивно учио српски језик сваки дан по неколико сати дневно, радио вежбе из граматике, слушао музику, читао новине, комуницирао са Србима преко друштвених мрежа – и то увек на српском! Иако сам на почетку мислио да је то јако тешко нисам се дао, инсистирао сам и, ето – исплатило се. На крају сам га научио, данас ме сви хвале. Сигурно је мало и до талента, али ја бих рекао да је 20% талента, а 80% упорности и труда. То је нека моја формула. Стварно сам се много потрудио и дао, а и данас дајем све од себе, тако да то је формула за успех.

Кажеш да ти је музика помогла у учењу. Шта си слушао?

Слушао сам углавном староградску музику – Тозовца, Мирослава Илића, Тому Здравковића, као и неке рок песме из такозваног ex-yu rock репертоара: Забрањено пушење, Електрични оргазам и слично.

У народној ношњи
Реци ми нешто о свом животу пре српског. Шта си радио, где си живео, о чему си сањао?

Пре него што сам почео да учим српски живео сам у Бразилу, у Рио де Женеиру, где сам рођен. Бавио сам се хотелијерством. Иначе, завршио сам факултет за туризам и радио сам тада у хотелу на Копакабани. Волео сам да се дружим са странцима и тада ми је био циљ да научим енглески перфектно и вежбао сам га тако што сам правио видео клипове за YouTube, где бих причао камери у форми влогова [vlog видео дневник] које су странци гледали и давали своје коментаре о томе како ми иде енглески. Исто сам то урадио и за српски касније. Тако да увек сам волео да се дружим са странцима, да упознајем нове културе, нове људе и, наравно, нове језике. То је нека жеља коју сам одувек имао у себи: да упознам друге крајеве света и друге културе.

Да ли си код себе икада осетио да имаш афинитет према језику? Ако ниси, да ли си тога свестан данас?

Осетио сам да имам неки таленат за језике, али опет много сам се трудио да их научим. Увек сам волео језике и кад год бих одлучио да научим неки језик, увек бих га врхунски научио. То ми је ишло и у школи када сам учио француски. Затим, завршио сам и школу енглеског језика као најбољи ђак у целом Рио де Женеиру за шта сам добио и награду, тако да ми је то некако увек ишло и будући да сам језике толико волео, много сам учио и много сам комуницирао са странцима јер то ми је било задовољство. Тако се десило и са српским и зато данас говорим како говорим.

Долазимо и до твог првог контакта са српским... Кад је то било и како? Шта си тада помислио? Да ли си уопште чуо за Србију пре тога, односно да ли си знао нешто више (и шта?) од просте чињенице да постоји негде тамо далеко?

Први контакт са српским је био 2008. године кад сам почео да се дописујем са једном Српкињом у коју сам се касније и заљубио и због које сам дошао у Србију да живим. Тада сам помислио да је српски јако чудан и тежак језик. Кад сам први пут дошао у Србију 2010. имао сам утисак да се људи константно свађају, некако да Срби генерално имају јако груб глас и јако тврд језик и онда можда због тога сам и имао осећај да се стално свађају.

Пре тога, нисам пуно тога чуо о Србији. Сећам се часова историје у школи где смо учили о распаду Југославије, о Титу, и тако даље, али никад нисам посебну пажњу обраћао на Србију. Никада нисам ни помислио да ћу једног дана можда живети у Србији. Дакле, нисам много знао о њој, али све се то променило кад сам упознао ту Српкињу и буквално тада сам почео све више да изучавам Србију, тако да данас знам вероватно више него просечан Србин, што ми је веома драго. (смех)

Свој на своме
Из којих књига си учио, ако си учио из књига? Односно, шта је био твој метод учења? Који приступ учењу српског је за тебе био добитна комбинација?

Ја сам учио из књиге «Реч по реч» Института за стране језике. Та књига ми је највише помогла. Стварно сам само њу користио, а уз књигу, наравно, слушање музике, читање новина и свакодневна комуникација са Србима, увек на српском и без страха од тога да ли грешим. Тамо где бих грешио, људи би ми скренули пажњу. Хтео сам што више да се удубим, да што дубље зароним у српску културу уопште и у свет где се говори српски језик.

Колико си редовно учио? И колико си времена одвајао дневно на учење српског?

Могу слободно да кажем да сам првих шест месеци сваког дана учио најмање два сата. Ајде, да не кажем баш сваки дан, али пет-шест пута недељно, два сата дневно, званично сам учио из књиге. Читање и комуникација, то се не рачуна. То сам радио малтене сваки дан. Био сам дисциплинован, али за мене то није било мучење, већ задовољство. Зато сам и научио језик.

Шта ти је било најтеже (можеш навести више ствари) и како си успео то да савладаш?

Сигурно најтежи су били падежи. То је нешто што немамо у португалском језику. Нема их ни у енглеском, француском... заиста ми је било тешко да савладам све падеже, али успео сам то захваљујући вежбању. Савладао сам их заправо тек након што сам се преселио у Србију, након што сам живео у Србији две године. Значи, кад сам се преселио у Србију већ сам могао да комуницирам на српском, правио сам неке грешке, али сам само на српском причао са Србима, а након две године интензивног вежбања сваки дан, живећи у Србији, успео сам да савладам и падеже.

Када си почињао да учиш српски, да ли си се прво сусрео са ћирилицом или латиницом и у којој мери је писмо било отежавајућа околност?

Писмо ми уопште није било отежавајућа околност. Ја сам отпочетка хтео да учим српски на ћирилици, све сам писао на ћирилици и за мене је ћирилица најлепше писмо. Дан-данас ако видим неку књигу на латиници, мене та књига не занима. Ћирилица је писмо које ми прија, којим пишем и које користим сваки дан у комуникацији.

Да ли ти је твој матерњи језик или неки други језик који говориш помогао да повучеш неке паралеле и тиме олакшао учење српског – или ти је можда отежао?

Јесте. Португалски језик има јако сличне звуке као српски. Ми имамо ш, ж, ђ – што ми је било супер, али ми у португалском немамо разлику између ч и ћ, џ и ђ. Имамо једно ђ које важи за све варијанте. Једино то ми је представљало потешкоћу. И падежи. Али португалски ми је сигурно помогао зато што имамо сличне гласове, сличне звукове.

На планини Ртањ
Да ли се сећаш неког посебног тренутка кад ти се за неки језички аспект упалила лампица? Нешто што ти је као концепт било потпуно страно јер не постоји у португалском и што си научио захваљујући неком свом резону?

Па сад... сигурно постоји, само треба да се сетим. Требало ми је много времена да разумем падеже: зашто се користе и како се користе, тако да сам у својој глави то разлучио, у ком контексту се користи акузатив, у ком контексту се користи генитив... Зашто се каже две куће, а пет кућа? На почетку ми то уопште није било јасно, али онда кад сам разумео да уз бројеве два, три, четири иде генитив једнине, а за пет и више генитив множине мени је то био невероватан осећај и откровење.

Иако ово питање можда није релевантно, да ли и данас постоји нешто у српском језику што ти представља изазов, што мислиш да је посебно тешко?

Мислим да је најтеже то што кад говоримо немамо пуно времена да размислимо о контексту и онда морамо много брзо да одлучимо који падеж ћемо да користимо. То је мени био највећи изазов. Да могу брзо да говорим и да размишљам толико брзо да аутоматски знам, у зависности од контекста, који падеж треба да се користи. Онда кад сам под притиском или у некој неугодној ситуацији, тада се дешава да погрешим падеж, јер кад сам под притиском мозак мора да ради 100 на сат и грешке се дешавају. (смех)

Колико си као особа другачији и у ком смислу када говориш српски и када говориш португалски? Да ли ти је ико то рекао?

Нико ми то није рекао, али ја знам да сам другачији. То је тешко питање, уствари. Нисам много размишљао о томе, али знам да, на пример, имам неке посебне форе на португалском и увек кажем свима да док ме неко не упозна на португалском језику, не може да каже да ме зна у потпуности. Зато сам увек захтевао од својих девојака да науче португалски. Сад сам верен. Свадба ће ми бити ове године. Моја вереница одлично говори португалски, тако да само онај ко говори и португалски и српски може да каже да ме у потпуности разуме и да зна ко сам.
Не знам тачно на који начин сам другачији... Можда сам опуштенији на португалском јер осећам се тако кад сам у Бразилу, више се зезам, али то су неке ситнице јер опет по менталитету Срби и Бразилци су јако слични. Има неке разлике, али то су нијансе.

Џабе машташ, заузет сам.
Да ли одржаваш редовно и свој матерњи језик? Дружиш ли се с другим земљацима у Србији? Има ли уопште Бразилаца у Србији?

Да. Ја мислим да је то јако битно. Мислим да је велика увреда да неко заборави матерњи језик. То не бих никад дозволио да се деси. Стално одржавам комуникацију са Бразилцима, радим са Бразилцима, они су ми клијенти, партнери, причам са породицом, са другарима. Мени је кум Бразилац који живи у Србији.

Баш водим рачуна да не заборавим португалски и да не заборавим Бразил јер, поред тога што се већ осећам и као Србин, ја се осећам као Бразилац, такође. Волим своју земљу и желим да негујем португалски језик и да моја деца говоре португалски језик као права српско-бразилска деца. Мислим да је то јако битно.




Бавиш ли се превођењем?

Не. Не бавим се. Ако ми је потребно нешто за посао, а да за то није потребан судски тумач, бавим се тиме за личне потребе, али не професионално. Не стижем јер се бавим туризмом, имам своју фирму, бавим се разним стварима у оквиру туризма. Једино ако бих се клонирао, онда бих се можда бавио и превођењем и разним другим стварима које бих волео да радим, а не могу да стигнем.

Шта генерално читаш и која књига на српском језику ти је омиљена?

Генерално читам књиге из света финансија, личног развоја, психологије... Искрено, нисам много читао књига на српском. Читао сам Мома Капора, нешто од Ива Андрића, али нисам се толико бавио тиме колико бих волео и желео. Немам много времена за читање, а кад читам то су књиге које немају много везе ни са Србијом ни са Бразилом. То су углавном књиге које сам поменуо, о личном развоју, психологији, финансијама, економији, и слично. Више читам књиге на енглеском и на португалском.

Твоја вереница говори португалски. Како комуницирате? На португалском, на српском, на оба? Кад на ком?

Комуницирамо на оба језика. Баш мешамо. Чак не бих знао ни да кажем на ком језику више говоримо. У принципу, волимо да имамо неки свој тајни језик, па често говоримо португалски баш због тога, да нас други људи не би разумели, а онда кад смо међу Бразилцима причамо на српском. (смех) Ја волим с њом да причам на португалском, да би га она што више учила и усавршавала, а онда кад причамо о нечему озбиљнијем, кад желим да ме она баш сто посто разуме без грешке, онда причам српски.

Са вереницом и друштвом у мом крају - меандри Увца у Новој Вароши

Шта је њој била највећа потешкоћа у учењу португалског? Како ју је превазишла или превазилази?

Ја мислим да су глаголи највећа потешкоћа у португалском. Имамо много различитих времена. Није тако једноставно као у српском, тако да је то највећи изазов за њу. А како га превазилази? Па тако што причамо на португалском и када приметим да јој се иста грешка често понавља, исправим је, она то памти и сваки следећи пут је боља. Поред тога, гледамо много серија на португалском, она слуша португалску музику и тако, мало по мало, сваким даном све више напредује.

Да ли знаш неку добру школу за португалски или доброг предавача у Србији?

Искрено, не знам. Додуше, знам да на Филолошком факултету у Београду има професор португалског језика из Португала, међутим, нико овде не предаје бразилски португалски, тако да – не знам шта да ти кажем. (смех)

Где може да се осети дух Бразила у Србији?

Ја бих рекао да може у Центру бразилске културе. То је центар који је отворио један Бразилац који овде живи дуже од мене, вероватно 11 или 12 година, и ту он држи тренинге капуере, самбе, неких других плесова, џиуџице – баш свашта ради и ту се стварно може осетити тај дух Бразила. По зидовима су графити са бразилским мотивима, он не говори српски тако добро па држи тренинге на португалском па сви који долазе код њега на тренинге морају да знају португалски и на крају га и науче. Он је супер лик и много га поштујем.

Љубав два народа
Да ли можеш да препоручиш нека места (ако постоје) са бразилском кухињом? Које јело ти недостаје из Бразила?

Ех, па ја бих волео да постоји неко место у Београду са бразилском кухињом, али нажалост га нема. Мени генерално недостаје начин на који ми у Бразилу једемо. За сваки оброк иде пиринач, пасуљ, а уз њих иде фарофа* – то не знам ни како да ти објасним, брате! (смех) Мораћеш да изгуглаш. Онда у исти тањир стављамо кромпир и неко месо. То је тај неки бразилски стил јела – све је на једном тањиру, волимо да мешамо ствари, све одједном једемо и тај бразилски пиринач са пасуљем ми много недостаје.

Farofa
*Изгуглао сам фарофу (farofa). То је прилог од пропрженог брашна биљке коју ми на српском зовемо „тапиока“ или „маниока“ (лат. Manihot esculenta).

У које српске кафане и ресторане најрадије идеш? Које ти је омиљено српско јело?

У Београду има много добрих традиционалних ресторана и кафана, поготову у Скадарлији – ја много волим да идем у «Два јелена», ту најчешће идем и највише волим да једем јагњетину испод сача! То је моје омиљено јело. Кад год има јагњетине испод сача, ја сам срећан.
Такође, волим и ове модерне ресторане који се све више отварају у Београду. Волим Бетон халу, волим неке ресторане које су на Кеју, на Сави, на Дунаву, у Земуну... Има стварно добрих ресторана свуда по граду.

Омиљено јело - јагњетина испод сача
Да ли си активан у промоцијама српско-бразилског пријатељства или Дана Бразила и да ли уопште постоје такве манифестације које организује амбасада Бразила или заједнички две земље?

Ја промовишем српско-бразилско пријатељство како могу: кроз свој рад и ангажовање у разним пројектима. Где год сам ја промовишем Србију и Бразил, а прошле године сам био први пут на Данима Бразила у Новом Саду и било је одлично. Свака част момцима који су то покренули. Центар за бразилску културу организује повремено неке догађаје. И ја сам некад организовао неке догађаје и окупљања, али више се не бавим тиме јер, нажалост, имам толико обавеза да не стижем.

Реци нам укратко о својој фирми? Шта организујете по Србији? Да ли организујете путовања у Бразил? Или у друге земље?

Не организујемо путовања у Бразил нити у друге земље. Радимо искључиво Србију и туре по Балкану, али за странце углавном. Наша организација Србија за младе се бави омладинским туризмом, промоцијом и развојем омладинског туризма и омладинског активизма по Србији. То је прича која је намењена младима и циљ је да млади из Србије боље упознају своју земљу. С друге стране, имамо и агенцију Talas Travel која се бави рецептивним туризмом и организује путовања за странце по Србији и по Балкану. У оквиру тога су и пословна путовања, где фирме из разних крајева света шаљу запослене или сараднике на наградна путовања, „тим билдинге“ [team building у свету великих корпорација, а све више и средњих предузећа, слање запослених на тематска путовања где је главна идеја да кроз активности ван посла „изграде тим“ што ће касније помоћи предузећу да боље послује] и слично, а циљ нам је увек да Србију промовишемо у најлепшем могућем светлу.

Моја Србија

Шлаг на торту

Од четвртка, 13. фебруара 2020. године, Тијаго је званично и држављанин Србије! Врло је срећан док ми ово говори.

„Добио сам држављанство Републике Србије на седници Владе, тако да коначно могу да се хвалим да сам грађанин Србије. Трећи сам Бразилац који је добио српско држављанство одлуком Владе, а први који није фудбалер!“

Тијаго, Србине! Србија је уз тебе!

Тијаго - један од нас!