Пре неки дан прихватих посао за који нисам имао времена, за који нисам имао жељу да радим на начин на који је клијент био жељан да плати, односно - потпуно сам погрешно претпоставио шта клијент од мене хоће док се нисам упустио у летимично читање преопширног штива захтева. Изгубио сам део викенда у раду на стварима које нико од мене није тражио. Ангажовао сам и још једног човека кога ћу морати да платим за нешто за шта никад нећу добити паре...
Ко је крив?
Тачно је да је клијент марљиво описао посао, у пет различитих мејлова, упутио ме на пасусе у седам различитих докумената (упутство за коришћење софтвера у коме нисам радио - желим да научим, али сад немам времена), али поред свега тога - погрешно сам га схватио и прихватио посао који иначе не бих.
Свет је данас брз. Не трпи "студирање", бар не у највећем броју послова. Са моје стране, ово је било неприхватљиво. Кривица лежи у обе стране, а мотиви су различити.
Ако желите да се посао добро уради, уверите се да је човек са којим уговарате посао упознат са оним што се од њега очекује. Не очекујте да су сви са којима радите докони да читају ваше политике куће, правила пословања, дугачку листу захтева, и сл. Ако већ то очекујете, будите фер приликом уговарања посла. Клијент је у мом случају предвидео 12 сати ангажмана. У мом случају, то би трајало 36 сати јер нисам познавао софтвер у коме се морало радити нити сам разумео да је то део посла.
Шта је проблем?
Клијент је велика агенција, са компликованим софтвером за токове пословања (XTRF) и великим бројем менаџера пројекта који не могу да се изборе са обимом посла (чим су једва дочекали само да ми проследе двадесетак зипованих фајлова са упутствима и очекивали да ћу ја то да читам) - све је аутоматизовано на уштрб сарадника - у овом случају, мене - а у корист менаџера чији је посао штанцање одрађених послова. Пребаци на друге и не брини. То је та филозофија.
Момента када сам то схватио, изгубио сам вољу. Цена коју сам добио ми не би оправдала време рада, које је договорено пре него што сам схватио у шта се упуштам. Урадио сам посао онако како сам схватио. Објаснио. Молио за опроштај и понудио фер услове - ево вам све бесплатно, пустите ме на миру. Одрадићу, али не сутра. Ангажоваћу некога, али биће прекосутра. Не могу.
С њихове стране - ћао, здраво. Али сам ипак срећан. Жао ми је што је тако испало, али дешава се. Наравоученије се само по себи намеће.
Нема коментара:
Постави коментар