После дугог топлог лета (хм...), ево и једне занимљиве теме за све лингвисте, како на просторима бивше СФРЈ, тако и у свету - разлике између четири новопрокламована језика: српског, хрватског, босанског и црногорског.
У Француској и на француском језику је издата прва заједничка граматика ових језика, а текст у коме је ова вест најављена и до танчина описана можете прочитати на овом сајту.
Део мојих читалаца сигурно је у школи учио српскохрватски језик. Рат је донео много ситнијих промена, од којих се са некима лично и данас не мирим. Јесте да сам српскохрватски озбиљно учио само од петог до осмог разреда, али сам тада заиста научио 90% онога што данас знам. Дозвољавам различита тумачења наведеног.
Сећам се правила да се самном пише састављено, да је с' била скраћена верзија са, да није било двојбе између тога да ли се прилог за место прекопута пише састављено или раздвојено, да се је ли пише одвојено, а јел' састављено и са апострофом, као и да ли и дал' (ово ми искрено највише смета у новим правилима - ако напишеш да л', ризикујеш да читаоцу зазвучиш као онај симпатични Ром кад каже "Ће д'изађем на телевизор, а? Ка д'?", итд.
Као што је једном покојни академик Милан Шипка рекао, данас приликом писања правописа и граматика не постоји општи дијалог нити јавна расправа, већ свако приватно и по свом нахођењу уводи своја правила без подршке институција.
Човек у кога се данас велика већина лингвиста у Србији куне јесте Иван Клајн. Добро. Нека референца је неопходна, а опус г. Клајна је импозантан и као такав се и наметнуо. Међутим, не схватам да неки лингвиста може у свом делу да буде толико искључив, а у неким ситуацијама и да греши, као што то може г. Клајн. Чист пример је онај прилог за место - прекопута. Г. Клајн каже да се то увек пише одвојено: преко пута. Разумем кад ти неко пређе преко пута, али не и када се налази прекопута. Шта ћемо са наоколо, улево, удесно, наопослено?
Да не помињем предлоге писања и транскрибовања страних градова, производа и сл. Г. Клајн предлаже да се на место сваког гласа ch (за шпански, енглески), односно c, ci, ce, cie (у случају италијанског), на српском користи глас и слово ч, као и да се практично никад гласови који су између наших ђ и џ не усвајају са ђ, већ искључиво са џ. Тако би, по њему требало говорити и писати: Виченца, Пјаченца, џакузи, итд. Земунци су мале маце...
Стамбол или Истамбул? Или... Истанбул?
За људе који су учили гласовне промене и који су добро научили српскохрватски, потом и српски, знају за једначење сугласника по месту творбе/настанка. Ма Цариград, па нек иде живот!
На крају, иако се о овој теми, као и о теми разлика међу четири варијанте језика који се некад звао српскохрватски, односно хрватскосрпски, може говорити и писати до сутра, закључићу овако:
- Ја нисам завршила Филолошки да бих мудровала, већ да се придржавам правила!
- Ја сам управо завршио Филолошки да бих се нешто питао за језик. Заправо, ми смо међу најкомпетентнијим људима да о језику причамо, да се слажемо или не слажемо. Чао, здраво!
Нема коментара:
Постави коментар